Зорица Ивановић из Шапца, дипломирани економиста у пензији, чува старе занате и ствара рукотворине на којима би јој многи позавидели. Осим веза, штрикања и ткања, ова вредна и енергична жена научила је и да тка, а старе занате преноси на своје унуке.
Данас све што види, Зорица Ивановић рукама може да створи. Вез, хеклање, штрикање, само су део ручних радова које зна. Старим начинима преноси мустре за вез на платно, и тако чува традиционално народни стваралаштво.
– Увек сам волела да стварам нешто својим рукама. Узмем часопис, мустру преко индига прецртам на платно и онда везем. Боје некада узмем из часописа, а некад сама радим – прича Зорица Ивановић.
Међутим, Зорица је пре ручних радова била врсна банкарка у Шапцу. То је није спречавало да буде и изузетна домаћица.
– Запослила сам се са средњом стручном спремом у општини, а паралелно сам уписала факултет. Учила сам уз рад, а одмах потом сам се и удала и родила двоје деце у истој години – напомиње она.
И све је стигла, да има успешну каријеру, буде мајка и домаћица. И то није све. Успут је завршила и фризерски занат.
-Јако ме је привлачило фризирање, ишла сам на праксу, полагала, тако да сам у време инфлације, рецимо, интензивно фризирала. То је био додатни буџет за кућу. Када сам прешла у банку, имала сам мање времена и није више било могућности да се тиме бавим. Али волим то – каже.
Када се 2013. године са пуним радним стажом пензионисала, почела је да остварује оно што је одувек волела. Трукује мустре које год замисли или види. Неретко то су слике из часописа, али и стари чаршави из бакиних шкриња и ормара.
– Овај сам чаршав везла по узору на један који је везла бака двадесетих година прошлог века, а тај сам мотив пронашла у Енциклопедији југословенског веза, која је штампана 1986. године и тамо кажу да тај мотив потиче из Херцеговине и Далмације. Како се он тих година нашао у Подгорини, у Горњем Црниљеву кад није било ни интернета, ни телевизије, ни писама, не знам – каже Зорица. У селу, где имам стару породичну кућу, направила сам етно-собу где су на креветима изложени старински чашави – каже ова уметна жена.
Ова чуварка српске традиције рециклира и материјале, па им нитима и иглом даје потпуно нови сјај. Користи вез, старе крпе, а понекад и ланене материјале који су већ имали деценијску употребну вредност.
– Рециклирана тканина је, рецимо, рађена од старе сламарице која је коришћена већ ко зна колико година, али она је неподерива. Мотив је из старијих времена, чипка исто грубља, рустичнија. Такво платно није лако наћи, све га је мање. И не ради се све ово да би се зарадио новац, него да ручни рад у који сте уложили труд поклоните некоме и то онда добија много већу вредност – каже.
А вредно је све што створи. Ручни рад, који је у једном времену изгубио своју вредност, јер су га замениле машине, вратила је на место где припада.
– Вез свиле на свили, прелепе елегантне мараме, на пример. Традицију не можете сачувати ако јој не дате нови дух, ако је не спојите са модом да би она наставила да живи јер неће бити интересовања млађих ако те две ствари не повежете – закључује Зорица.
Савладала је и златовез који је најцењенија техника везења, са подлогом од платна или свиле, и везом од позлаћене нити.
– Карактеристика златовеза је да он има рељефну ноту, тај рељеф се постиже уметањем картона или ватом преко којих се везе – објашњава она.
Дуг пут је вез прошао од мираза до савременог доба. Међутим, Зорица му је вратила стари сјај.
– На такмичењу за израду јастучница на тему птице, добила сам другу награду, и тада су морали да формирају нову категорију, јер није традиционалан мотив у питању, него рад старом техником, али на модеран начин, модерним тканинама.
Платно, конац, игла, време и стрпљење. Она то има и ужива док ради. Поред тога, Зорица пише пројекте за удружење и држи обуке женама заинтересованим да науче старе занате, а тајне рукотворина открива и својим унукама.
– Учимо заједно на разбоју, још смо на почетку. Учим их и да штрикају, ткају, везу. Оне то врло радо раде, стално питају када ћемо на час штрикања и веза. Чак су и дечаци били заинтересовани – прича Зорица Ивановић.
Са пуно љубави осмишљава оригиналне поклоне који често немају конкуренцију, а када је од другарица добила шкрињу ушла је и у свет декупажа.
Тако чува домаћу радиност и занате, па их преноси на друге, верујући да нећемо изгубити оно што је вредно и што нас идентификује.
