Овог септембра навршава се осамдесета годишњица од страдања Шапчана у Крвавом маршу, у ком су Немци, током одмазде 1941. године, преко 5 хиљада шабачких мушкараца спровели у импровизовани логор у Јарку. На том путу смрти живот је изгубило најмање 120 људи, а остали су претрпели најразличитије тортуре. Поред низа уприличених збивања, којим је обележен догађај јединствен у ратној Европи, на Тргу шабачких жртава отворена је изложба Крвави марш 1941-2021.
На отварању изложбе градоначелник Шапца др Александар Пајић нагласио је да је ово један од најпотреснијих датума у историји града, те да је стога важно неговати културу сећања.
– Иако живих сведока ових догађаја готово да више и нема, наша је дужност као заједнице да негујемо сећање на прошлост и догађаје који су остали запамћени у колективној свести нашег народа. Пут у бољу будућност није замислив без сећања и историјског искуства из којег свако од нас, појединачно и колективно, треба да извуче исправне поуке – рекао је градоначелник.
Вођен личним породичним искуством у вези са овим немилим догађајем, аутор изложбе Стеван Маринковић прикупио је документарни материјал до сада недовољно познат јавности.
– Прво што ме је инспирисало да радим филм Крвави марш пре две године је, једним делом, и страдање моје породице. Мој деда Стеван Маринковић преживео је Крвави марш и живео до 1975. године, а његов рођени брат Петар Маринковић био је у устаничким редовима и учествовао у нападу на немачки гарнизон у Шапцу 21. септембра 1941. После тог неуспелог напада, заробљен је од стране немачке војске. Деда и он су се последњи пут видели у логору. Био је пребијен, а затим стрељан у шуми Шицара у Кленку. Имао је 20 година. Много је људи у граду који имају иста искуства – каже Маринковић.
Маршу смрти претходио је напад церског четничког одреда на Немце, и губици на обе стране. Немачке трупе са мањим бројем усташа 23. на 24. септембар прешле су у Шабац и почеле да врше претрес стамбених објеката уз пљачкање, паљење и пустошење. Том приликом највише је страдао Камичак. По наредби немачког генарала Франца Бемеа 342. пешадијска дивизија имала је задатак да на препад покупи све мушкарце између 14 и 70 година и да их пребаци у концентрациони логор, који ће дивизија подићи северно од реке Саве.
Шабачки мушкарци пристигли добровољно или силом пред Тржницу и хотел Југославију, спроведени су на поље Михајловац, данашње Вашариште. Предвече 24. септембра преко 5.000 Шапчана, међу којима су били и Јевреји, доведени из логора на Сави, у колонама по пет натерани су преко моста на леву обалу Саве, у Кленак.
Миодраг Миле Вујић, последњи преживели учесник Крвавог марша, тада је имао 15 година, али тај септембар 1941. године ни данас не може да заборави.
– Било је гадно на мосту, са леве и десне стране стајали су са бајонетима. Ја сам имао ту срећу да су око мене били људи који су ме држали, био је и мој отац, убацили су ме у средину и тако смо протрчали. Две ноћи смо били на ледини у Кленку и онда су нас 26. септембра одвојили и потерали за Јарак – сећа се Вујић.
Немци и усташе 26. септембра 1941, уз ударце и пуцње, покренули су колону Шапчана трчећим кораком ка селу Јарак. Трчали су у колони по петоро, већ трећи дан без воде и хране. За нешто више од четири сата имали су да пређу раздаљину од 23 километра. Сви који нису могли да наставе били су на лицу места ликвидирани. У овом маршу смрти живот је изгубило најмање 120 људи.
– Ко није могао да се креће, био је убијен. Официр, који је био на коњу, са уживањем је то радио. Такође, и један усташа на бициклу. Имао сам прилику да посматрам када је пао мој професор немачког језика. Није могао даље, обратио се Немцу и без милости га је убио – прича последњи живи учесник марша.
Ливада у Јарку ограђена бодљикавом жицом, са кулама стражарама, била је нова неизвесност. У овом импровизованом логору били су од 26. до 30. септембра 1941.
– Били смо без воде и хране. Росом смо квасили испуцала уста. Јели сплачине. Наредног дана наше Шапчанке дошле са запрежним возилима, са пакетима. У почетку су давали по имену и презимену, после су бацали преко жице и све су снимали – каже.
У кући Лазара Талића издејствовано је одобрење код команде концентрационог логора да похапшенима пруже помоћ после вишедневног мучења жеђу, глађу, батинањем, пуцањем. Вода коју су им сељаци из Јарка доносили на колима од 28. септембра спасла је смрти многе Шапчане.
– Договор за воду која је требало да се даје заробљеницима одржао се у кући мог оца. Ту су се састали председник села фолксдојчер, командант Руме Бауер и командант тог логора. Договорили су се да то буде само вода и ништа више. Онда је настао проблем како пренети толику количину воде, па су носили у бурадима од 200, 300 литара. Обични бунари у близини логора брзо су се исцрпели, зато су им почели доносити воду са Саве – каже Слободан Бода Талић, мештанин Јарка.
Грађани Шапца обележили су место страдања у селу Јарак. У знак захвалности, на улазу у место, подигли су чесму са натписом За воду, за љубав, за братство. Та вода многима је спасла живот и дала снагу за оно што ће уследити.
– Једнога дана стигла је лимузина са вишим официрима, претпостављам да је неко рекао да ми нисмо бандити. Одмах се променио третман – каже Миле Вујић.
Одлучено је да се, због неповољних техничких услова, таоци пребаце у новоформирани логор на Сењаку, простор градске касарне. Немци су похапшене вратили 30. септембра 1941. године.
– Нас млађе су једног дана пустили из логора, а старији су остали и даље – прича он.
Већ наредног месеца стрељано је око 2.100 талаца овог логора – Срба, Јевреја и Рома.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
