Места у којима је боравио по казни или по свом избору, мењао је из корена. Где год се обрео отварао је домове културе и књижнице, организовао представе, подучавао чак и у логору. Без енергије и упорности гимназијског професора, публицисте, културног радника, дописника Политике и бројних других часописа Жике Поповића културни живот Шапца данас не би изгледао овако – Библиотека, Музеј, Народни универзитет, само су неке од институција, потекле од њега.
Имао је три велике љубави – породицу, књиге и Совјетски Савез. Жикин комунизам био је једнако право на знање за оне у најудаљенијем селу, као и за оне у граду. Дописнице, које су остале за њим, сведоче о преданом и организованом раду овог мирног револуционара заљубљеног у културу.
– Јесте био левичар и волео је Совјетски савез, али залагао се за народно просвећивање, то је она нота комунизма за коју се борио. Није га интересовала политика него учење радника и сиромашних. Њему су се обраћали учитељи са села, тражили упутства, тамо је држао предавања, а у Шабац је доводио најеминентније стручњаке. На све је мислио. Остављао је нас да би радио – каже пензионисани доктор Љубомир Поповић, Жикин најмлађи син из брака са Вуком Јелић, првом председницим Народног одбора ослобођеног Шапца и првом посланицом у првој Скупштини Народне Републике Србије.
Вољу, која ће га пратити кроз живот, показао је још на рођењу. У породицу сиромашног лозничког опанчара Драгомира Поповића и домаћице Анђе унео је радост 28. октобра 1895. године као осмо, и до тада једино преживело дете, због чега и добија име Живорад. Од четрнаесторо деце у овој породици, само је петоро преживело детињство.
У Шабачкој гимназији упознаће се са комунистичким идејама. Већ у раним ђачким данима учи имућну децу, припрема позоришне комаде и организује рад литерарне дружине Поука. Први светски рат узеће му оца, а да би издржавао мајку и сестре, почиње да ради као писар лозничке болнице. Управо у чиновничкој служби први пут ће бити оптужен за бунтовништво, ухапшен и интерниран у концентрациони логор Нежидер у Мађарској. Несвршени ученик гимназије Жика Поповић српским ђацима овде предаје немачки и организује представе.
– Тата је још као дете имао склоности ка глуми. У заробљеништву у Нежидеру то им је помогло да издрже тешке дане. Режирао је, правио шминку и костиме, постављао бину, преводио са немачког и француског. И касније се дружио са глумцима – Добрица Милутиновић му је био пријатељ, Љубиша Јовановић ђак, школовао се на Жикин наговор, Жанку Стокић доводио је у Шабац – прича син Љубомир, ког је одмила звао Микица.
Гимназијску диплому узеће после рата, а као студент Филозофског факултета у Београду започиње своју просветну службу – са места учитеља у Костајнику, долази на место гимназијског наставника у Лозници, где покреће озбиљан културни рад. Овде ће се оженити Лозничанком Живаном Васић, са којом ће добити сина Предрага, кћерке Драгињу и Олгу.
Члан Социјалистичке радничке партије Југославије постао је после Конгреса уједињења 1919. Према поверљивом регистру комуниста Министарства унутрашњих послова Краљевине СХС из 1921. године, у целој земљи регистрована су 1683 лица, од тога свега неколико из читавог Подриња. Под бројем 1160 о Живораду Поповићу, наставнику гимназије у Лозници писало је – шири комунистичке идеје по Лозници и околини. Уследили су претреси стана, заплене публикација, отпуштања из службе.
Навикнут на сталне смене, после гимназије у Аранђеловцу, са факултетском дипломом, долази у Шабачку гимназију да предаје историју, југословенску књижевност, француски и немачки. Бројна су сведочанства да је у то време био најпопуларнији професор у овој школи.
– Био је строг, али правичан. Ђаци су волели да слушају његова предавања. Онима који не знају говорио је: седи дрво на дрво. Да би избегао оченаш који се ујутру говорио, још са врата почне да предаје – наводи син.
У Шапцу стартује енергично. Позоришни одсек Добрица Милутиновић, под његовим вођством сврстаће се међу најбоље аматерске трупе у земљи. Почетком 1928. године, у кафани Мира Маре обнављања рад Шабачког читалишта и оснива Шабачку народну књижницу и читаоницу, која за кратко време постаје центар друштвених збивања у граду. Захваљујући непрекидном ангажману овог, физички крхког, али духом снажног човека од 1928. до 1940. године овде је приновљено 22000 књига, а у селима широм Мачве, Поцерине и Посавотамнаве отворено је или обновљено преко 50 домова културе, књижница и читаоница.
– Ишао је и пешке и таљигама. Дупли прозор са наше куће тата је једном понео јер је журио да отвори читаоницу у неком селу. Сваки динар давао је за књиге, после њега нам је остало 7000 наслова српске, немачке, руске, енглеске литературе – прича Милена Дреновац, Жикина најмлађа кћерка.
Иако стално под присмотром полиције и система, Жика Поповић био је незаустављив. У оквиру Шабачке књижнице основао је Народни музеј, Друштво пријатеља Француске, Велике Британије и Америке, Пододбор друштва за правну филозофију и социологију. У култној кафани, коју му је власница Даница Грујић здушно уступила, препознавши искрене тежње за препород културних прилика у граду, обнавља и рад Народног универзитета, на чију катедру доводи највећа имена тадашње српске интелектуалне елите. Са многима од њих био је и лични пријатељ. Поред предавања бави се организацијом изложби, театарских представа, биоскопских пројекција.
– Стално је био заузет. За ручком му је мама секла храну, да он не би дангубио, јер је за столом читао вести у Политици. Сви смо морали да ћутимо и да једемо у тишини, и док он не устане са стола нико није смео да се мрдне – прича Милена, кћерка Жике и Вуке Јелић. Миленину мајку Жика упознаје након смрти супруге Живане, за време премештаја у Тузланску гимназију по службеној потреби. Истовремено је био међу иницијаторима обнове Вукове родне куће у Тршићу 1930. године, након чега је са колегама радио на подизању Вуковог дома културе у Лозници. О свему овоме подносио је детаљне извештаје у писмима Вуки, која је подржавала његов рад, а и сама се борила за женско право гласа.
Захваљујући интервенцији пријатеља и поштовалаца, којих је било много, враћен је на место професора гимназије у Шапцу 1933. године.
– Живели смо у Стојана Новаковића 21. Били смо права грађанска породица, знао се ред, будио нас је рано ујутру, свима би дао задатке пре него што крене на посао. Био је строг. Рецимо, када је долазио кући, ја сам му љубила руку. Није трпео нераднике, довољан је био поглед да знамо шта треба да урадимо – сећа се са чежњом оца, ког је изгубила са седам година. Његов лик реконструише на основу фотографија, а карактеристични детаљи вреде више од свега.
– Био је занесењак и боем, умео је да са пријатељима остане у кафани до касно, мама би се љутила, али ништа није сметало да оде на час ујутру. Био је и страсни пушач – кад би полазио од куће штипнуо би ме за нос, а ја бих осетила његове пушачке прсте и цео живот ме је мирис дувана подсећао на оца.
Прослава Дана рушења Бастиље 14. јула 1938. у организацији Шабачке народне књижнице искоришћен је за његово превремено пензионисање. Ни тада није клонуо духом. Културним радом бавио се све док се на почетку Другог светског рата, његово име није појавило на окупаторској листи за хапшење.
И у народно-ослободилачку борбу понео је идеале – пошто се прикључио партизанима, требало је да у Ужичкој влади ради на питањима просвете и културе. Октобра 1941. године са Небојшом Малетићем био је упућен од Главног штаба НОПО у штаб Драже Михаиловића да спречи оружани сукоб четника и партизана. Воз којим су кренули од Ужица ка Чачку, бомбардовао је немачки авион. Малетић је одмах погинуо, а Жика је од простране ране на колену десне ноге, умирао тихо и прибрано читав сат.
За то време породица је окајавала његове грехе у логору.
– Били смо једина српска деца у Бањичком логору, таоци за оца комунисту. Када су контролори логора питали управитеља шта ће деца ту, мајка, која је одлично говорила немачки, стала је пред њих и рекла: „Ако је крив, не би требало да одговарају моја деца. Уосталом, његова је кривица што је ширио просвету, отварао читаонице, домове културе.” Када је ужичка Борба објавила да је отац погинуо, пустили су нас, али мајку су убрзо поново одвели на неколико месеци – каже Милена.
Жикино тело супруга Вука пренела је у Шабац након ослобођења. Последњи пут у Читалишту, међу књигама, Шапчани су се опраштали од човека који је за њих учинио много.
– Нисам веровала да је мртав док није стигао његов ковчег. То је била 1945. Мајка и старија сестра отишле су у село код Чачка, јер се преко општине јавио сељак који га је 1941. сахранио. Призор је био несвакидашњи. Шапчани су направили одбор за дочек, мост је био срушен, превезли су их дереглијом. Замислите ноћ, Сава, упаљене бакље, а на обали Абрашевић пева Лењинов посмртни марш. Ковчег је сутрадан изложен у Читалишту, међу књигама. То је била велика партизанска сахрана. Када су га понели ка Доњошорском гробљу, на сваком углу је неко држао говор – сећа се Милена Дреновац.
Жикина деца кренула су његовим стопама. Најстарији син Предраг био је новинар Политике и Новог времена. Нажалост, пред крај рата гине у партизанима. Старије Жикине кћерке Драгиња и Олга биле су учитељице, а син Микица, постао је први шабачки специјалиста ортопедије. Његовом заслугом у зграду некадашњег болничког грудног одељења уселио се Међуопштински историјски архив. Милена је у Београду предавала енглески и француски, водила О.Ш. Мика Петровић Алас, а једно време била је и дипломата у Паризу.
– Оца сам сањала само једном, пред упис на факултет. Волела сам медицину и језике, била сам пред дилемом. Сањам оца како излази на споредан гимназијски улаз у белом мантилу са школским дневником. Одједном скида бели мантил, савија га, пакује и враћа се у школу са дневником. То ми је био знак да би он волео да студирам језике – прича Милена, коју је отац са 4 године уписао у Француски клуб и на клавир.
Данас на Жику Поповића и његов рад подсећају Месна заједница, једна улица у Шапцу и Основна школа у Владимирцима. У дворишту Библиотеке шабачке, наследници Жикиног Читалишта, налази се биста са његовим ликом.
Из серијала „ЗНАМЕНИТИХ ТРАГ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
