Јединственим изразом, Мачву свог детињства обојила је прва академска сликарка из ових крајева Десанка Деса Станић. Табановачко дете, упорним и мирним радом, сврстало се међу најаутентичније уметнице бивше Југославије. Уз Мару Лукић Јелесић била је једина сликарка која је 1954. године отворила први шабачки Октобарски салон и уједно најстарији у Србији.
Прва дама мачванске кичице, како је у својој књизи о познатим Шапчанкама назива новинарка и списатељица Живана Војиновић, рођена је 1922. године у угледној и имућној табановачкој породици Станић. Родитељи Рајко и Љуба, поред Десе, добили су најпре четири кћери – Радмилу, Милену, Стану и Јованку, а затим и синове Стевана и Марка.
Мачва у срцу Станића
Мачванска традиција и благи глас мајке Љубе, детињство деце Станића учинили су незаборавним. Овде су стасавали у честите људе, научене да гледају широм отворених очију и душе, па не чуди што су сви до једног, на овај или онај начин, били окренути свету уметности.
Након Другог светског рата, Деса је 1950. године завршила Ликовну академију у Београду, најстарија сестра Радмила радила је у Филмским новостима, брат Стеван завршио је историју уметности и постао чувени ликовни критичар, новинар и публициста, док је најмлађи Марко био глумац Тузласнког и београдског Народног позоришта.
Захваљујући овој породици, Табановић је од педесетих година прошлог века био стециште културе и уметности. Изгледом типична мачванска авлија, имање на центру села, исијавало је космополитском енергијом. У просторијама препуним књига, часописа и плоча, често и под крошњом старог дуда, укрштала су се најразличитија интелектуална становишта тог доба.
– Овде су долазили писци, критичари, сликари, вајари, редитељи, великани југословенског глумишта – Ташко Начић, Пера Савковић, Мира Ступица, Петар Краљ, Слободан Алигрудић, Мира Бањац, новинари Политике, Нина, РТВ Београда. Сећам се разговора о литератури, филмовима, оскарима, књижевним наградама, позоришним представама, емисијама, увек је био искорак из свакодневице – прича Татјана Марковић, унука Десине сестре Милене.
Кретали су се свако у свом уметничком кругу, а потреба да се непрестано враћају овде и са поносом истичу своје порекло, била им је заједничка.
– Стеван у Старој гарди, књизи интервјуа са светски познатим именима, у чланку о Маргарет Јурсенар, пише како је францускуој књижевници поклонио платно које је његова сестра Јока исткала у Табановићу. Чувеном Хенри Муру, једном од највећих вајара у прошлом веку, понео је табановачку препеченицу. То само говори колико су били поносни на завичај и свесни да је провинција у души, а не у окружењу – каже Татјана, којој под утицајем овакве породице није било тешко да изабере професију. Шабачкој јавности позната је по дугогодишњем кустоском раду и организацији бројних изложби у Народном музеју.
Десин свет у капи росе
Табановић је био незаобилазна потка и у Десином стваралаштву. Тиха и ненаметљива, усредсређена искључиво на своју уметност, временом је постала пример интелектуалке са плодне равнице.
– Десин атеље био је посебно, чаробно место. Устајала је веома рано и неприметно би обавила јутарње послове, припремила доручак, и одлазила на сликање. Свака моја шетња са њом завршила би неком вредном причом, брањем цвећа, поврћа, од ње ми је остало да се из природе и сама враћам пуних руку и џепова. Умела је да примa различите импулсе из окружења, што се учитавало на њеним сликама – објашњава унука.
Члан УЛУС-а постала је 1953, исте године када је приредила и прву самосталну изложбу. Поред Маре Лукић Јелесић, биће једина жена оснивач првог Октобарског салона у Шапцу и најстаријег у Србији. У годинама после академије, радиће на рестаурацији појединих манастира – Света Софија у Охриду, Хопово и Крушедол на Фрушкој гори, загорске Мартиншћине и шумадијске Рамаће. Најранија основа њеног стварања доћи ће управо из византијске уметности.
Преломни тренутак за њено стваралаштво био је боравак у Египту. Као стипендиста египатске владе боравила је у Каиру осамдесетих година, у два наврата. Овде је проучавала стару египатску културу, митологију и религију, копирала тамошње препознатљиве мотиве.
Трећи и најважнији постулат њене уметности је родна Мачва, њен богати митолошки слој. Отуд су њена платна до детаља испуњена речитим мотивима.
– Десина Мачва је измаштана. Детињство, успомене, природа, људи које је волела, све је на њеним сликама. Пред крај живота радила је циклус Разговори под дрветом – велика стабла у мачванским двориштима, сто са клупама, у разговору чланови породице, којих у стварности више није било. Затим детаљи – коњићи играчке, Бандит, коњ Станића, они у њеним сликама лебде преко неба. Код Десе је све дозвољено. Главе су разнобојне, ту је парче плота, капија са срцем, профил њене сестре из неколико потеза. Небо је диск као у египатској уметности, и обавезно заузима више простора од земље, шума је љубичастоплава, то су закони њеног сликарства – истиче она.
Као и сви виђенији тадашњи уметници, свој радни простор у Београду имала је на Старом сајмишту. Лети је стварала у Табановићу, где јој је атеље било цело имање.
– Знала је да за једно поподне наслика диван букет пољског цвећа, који је требало продати, али никада није ишла испод уметничког достојанства. Слушала би класичну музику док ради и то цвеће заиста пева: ликовни критичари говорили су да је њено сликарство блиско музици – каже.
Десине слике бележе комбинације израза поетског реализма, лирске експресије, елементе фовизма. Њена уметност не да се подвести ни под један алтернативни ликовни тренд тог времена. Серије коњаника, ратника, елементи сеоског домаћинства, митолошке приче из Мачве, Египат, београдска архитектура, земунске капије, византијска уметност – свим овим темама боја је обједињујући фактор.
– Боја је најпрепознатљивији елеменат њеног сликарства. Зелена, разне варијанте плаве – ултрамарин, тиркизноплава, љубичаста. Не постоје ограничења, маштовито, слојевито, дубоко. Мачва није она каквом се чини на први поглед, добро ју је познавала. Зато и слике имају своју унутрашњу логику – каже Татјана Марковић.
Десин опус је импресиван – излагала је широм бивше Југославије и у Египту, приредила је преко тридесет самосталних изложби, и учествовала у великом броју колективних. Њених радова има по целој бившој држави и иностраснству, налазе се у породичним и приватним збиркама, чувају се у многим домаћим музејима.
Награду за животно дело добила је 1995. године, када је ретропсективом својих радова напунила галерију Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ у Београду.
Тањи је од баке Десе остао један младалачки портрет, драгоцене успомене и љубав према уметности.
– У Београду, док сам још била средњошколка, водила ме је на отварање својих изложби у Културном центру, Старој капетанији, била сам поносна и срећна јер седим у том простору. Након тога свој први избор, психологију, заменила сам историјом уметности – сећа се унука Татјана.
С обзиром на животне и уметничке приоритете, као и сви Станићи, након смрти 2001. године сахрањена је на табановачком гробљу. Од њене ликовне заоставштине настала је изложба у Народном музеју Шапца, која ће обићи целу Србију.
Из серијала „ЗНАМЕНИТИХ ТРАГ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
