Средњовековна реликвија, рушен до темеља и обнављан неколико пута, Манастир Чокешина осветљава северну страну планине Цер, у подножју Видојевице. Масивна камено-гвоздена капија чувар је несвакидашње историјске приче, док порта манастира одише складним објекатима белих фасада и лепотом природе, о којој брину старешина Манастира игуманија Ана Петровић са још две монахиње.
– Дођите, наравно, увек сте добродошли, лепо је овде и када снег завеје, али најбоље дођите у пролеће или лето, кад све озелени – каже мати Ана, поносна на кућу којој служи, али и на своје мушкатле, због хладноће скривене у прозорима конака, и на башту банана, атракцију села.
Три жене одржавају све објекте и цело имање. Земљу изван ограде Манастира обрађују ручно и органски. Пластеничка производња поврћа подмирује њихове потребе, а буде и за госте који дођу. Стабла лешника, палме банана, боровница и друго воће чине ову заједницу правим малим рајем.
Манастир Чокешина налази се у истоименом селу и од доласка, тада монахиње Ане Петровић, православни је женски манастир. С обзиром на старину, споменик је културе од великог значаја – сматра се да је првобитни манастир настао као задужбина краља Драгутина, чија је престоница била у овим крајевима.
У себи крије необичну повест овог краја из прошлих времена. Богато предање о настанку манастира сеже до косовског јунака Милоша Обилића, који је започео градњу уочи Косовске битке, али је погинуо на Косову и манастир је остао недовршен. Предање даље каже да је гласник јавио Милошевој мајци да јој је син погинуо у Косовској бици на Видовдан 1389. године, и она је зауставила градњу манастира.
– О прошлости манастира највише знамо из народних јуначких песама – „Не чекај овце Милошева мајко, већ их пусти низ то пусто поље, је ли ти је Милош погинуо“ – наводи стихове игуманија Ана Петровић.
И заиста, називи појединих делова манастирског имања Нечаја и Пусто поље доводе се у везу са речима које је гласник рекао Милошевој мајци.
– Мајка Милошева на то одговара: „Ни чок више, Милош ми је погинуо“. Различита су тумачења ових стихова – да ли је назив дошао од чињенице да је Чокешина имала много винограда и чокота, или баш због ове песме, у којој престанак садње чокота представља знак жалости за погинулим ктитором манастира, не зна се – каже игуманија.
У 14. веку градњу наставља некадашњи мачвански властелин, па порекло имена добија и трећу верзију.
– Постоји и веровање да је на имању војводе Богдана Чокеше подигнута црква, па да је име добила по њему – објашњава она.
Због свог положаја Манастир је од времена средњовековне Србије више пута рушен и спаљиван. Међутим, у периодима борбе за опстанак под турским зулумом, био је расадник културе и писмености у овом крају: након Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, у манастиру је постојала школа на челу са игуманом Василијем, у којој су учили младићи из околних мачванских, поцерских и јадарских села. Према записима старих руских књига, манастир Чокешина обновљен је тек 1785. године.
И као да је историја судбински везана за ово место, Манастир је постао и сведок чувеног Боја на Чокешини, када је спаљен и уништен последњи пут. Овде је игуман манастира хаџи-Константин, уочи боја, који се одиграо на Лазареву суботу 16. априла 1804. године, причестио устанике. У пољу више манастира одиграла се неравноправна борба између српске и турске војске, а живот су изгубила 303 српска војника. Кости браће Недића и славних Чокешинских јунака покопане су 1890. године у порти манастирске цркве, где је подигнут камени споменик висок 5 метара.
Након ових немилих догађаја, манастир су 1823. године обновили кнез Милош Обреновић и његов брат Јеврем. Иконостас су 1834. правили мајстори из Битоља и Охрида. Манастирска Црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице и од 1830. године у њој се налази чувена икона Пресвете Богородице Чокешинске.
– Она је 1. маја 1830. године донета у манастир. На њој стоји записано мастиљавом оловком: „Таса Танасијевић, Прњаворски бирташ и кафеџија“. Он ју је поклонио. Тада Прњавор није имао своју цркву, припадао је Манастиру Чокешина. Временом је била оштећена до непрепознатљивости, па је рестаурирана – каже игуманија.
Конак у порти манастира подигнут је 1928. године. Знатно је оштећен за време Другог светског рата у септембру 1941. године, када је у манастиру функционисала партизанска болница и склониште за сирочад.
– Немци су бомбардовали манастир јер је у оквиру здања била прва партизанска болница у Другом светском рату и склониште сиромашне деце. Много је деце овде одгајено из свих крајева Србије – истиче игуманија Ана и додаје да је црква тада претрпела знатно оштећење, али није разорена.
– Испред споменика јунацим пала је граната, тик уз цркву. Немци су наводно чували цркву, гађали су конак, где су били смештени рањеници, али су детонације направиле оштећења, црква је напукла по средини. Конак је обновљен 60-их година – прича она.
Пред Други светски рат старешина манастира је био Митрофан Матић, књижевник и ерудита, који је, опет игром локалних политичких околности, убијен 1941. године и сахрањен у манастиру.
Од доласка игуманије Ане Петровић у Манастир 2002. године, многе ствари су се промениле. После смрти свештених лица које је затекла, овде је три године провела сама. Довољно дуго да одлучи да све мења из корена. Заслугом донација државе, општине и добровољних прилога верника, али пре свега заслугом Аниних вредних руку и упорности, обновљен је велики конак из 1928. године, храм је уместо црепа добио бакарни покривач, нову фасаду, а унутрашњост храма генерално је санирана. Обновљен је олтар и комплетно рестауриран иконостас.
Уклоњен је поток који је текао манастирским двориштем. На месту старог чардака урађен је нови конак и изграђена још једна зграда у економском делу. Захваљујући напорима, посетиоци у ову лозничку светињу данас могу доћи асфалтираним путем, а своје аутомобиле оставити на уређеном паркингу.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ ПОДРИЊА“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
