Дистрикт
Култура

Песник који је своје стихове посветио радницима

Уз име младог песника и борца за радничка права Косте Абрашевића иде запис Јована Скерлића, великог књижевног критичара, који је дао најзначајнији суд о његовој поезији:„Нигде нису мржње и наде пролетерске певане са толико страсти, са толико узбуђења, са толико топлине“. Костин живот материјал је за један озбиљан роман или документарни филм јер је овај Шапчанин, својим превише кратким животом и делом постао симбол радништва, песме, игре, а пре свега идеологије која у свом невином облику представља искрену жељу да сви будемо једнаки.
Збрајајући све стихове које је за својих кратких 18 година написао, такорећи, дечак, пролетер и социјалиста, остаје да се питамо шта би од њега постало да му је живот пружио шансу. Овај Бранко Радичевић социјалистичког усмерења је „много хтео, много започео“, али ипак остварио сасвим довољно да га памтимо и спомињемо као нашег савременика.

Први српски пролетерски песник Коста Абрашевић (Извор: Wikipedia)

Коста Абрашевић рођен је у Охриду 29. маја 1879. године, у сиромашној трговачкој породици Христић. Костин отац Наум, био је Македонац, а мајка Сотира, пореклом Гркиња, веома учена жена. Она је једина од шест ћерки угледног трговца Наума Точка из Охрида успела да од оца избори да је пошаље у школу у Битољ. Била је живог темперамента и веома мудра и жељна знања, па је таква доста утицала и на своју децу, посебно мезимца Косту. Наум и Сотира живели су тешким животом. Иако вредан, Наум је лоше пословао и недовољно зарађивао, што му је тешко падало, па је због сиромаштва често био напрасит и груб према жени и деци. Имали су синове Ристу, Климента, Косту и ћерку Афродиту. Још два сина Сотира је родила по пресељењу породице у Шабац, али су они умрли још као деца.

Коста Абрашевић са друговима (Извор: Коста Абрашевић: Његов живот, рад, идеје, Моме Поповића)

Према сведочењу Костиних рођака, даљих потомака и пријатеља, Коста је, за разлику од браће, био миран дечак, није се упуштао у несташлуке, а када није било деце, сам се занимао. Са шест година 1885. године уписује грчку основну школу у Охриду, коју је похађао до своје девете године. Био је јако везан за мајку, као и она за њега. Костин сестрић Мома Поповић у књизи Коста Абрашевић: Његов живот, рад и идеје, наводи да му је ујак био истих психичких и физичких особина као и мајка Сотира, толико је она утицала на њега. „Имао је мекану плаву косу, очи плаве боје која је прелазила у сиву, које су дубоко и продорно жариле испод натсвођених веђа – баш као његова мајка.“ Био је изразито осећајан, и склон дугим размишљањима још као дете.

„Умро је кад је требало да живи“ (Извор: www.belgradestreets.com)

Деца Наумове сестре још као деца са караваном побегли су у Србију и настанили се у Шапцу где су отворили кафану. Видевши да се мучи, нећаци су Наума позвали да са њима ради, а касније су и њему кафану отворили. Продаје дућан и одлучује да напусти Охрид, прво сам, а касније да одведе и породицу „И тако је после годину дана рада, затим помогнут још новцем од својих сестрића, постао кафеџија, газда једне мале, мрачне оронуле гостионице у Шапцу“, пише Поповић.  У лето 1888. године стигао је позив од Наума и цела породица кренула је караваном за Шабац.

На овом месту била је кућа у којој је некада живео Коста Абрашевић (Фото: Ј. Губелић)

У Шапцу се цела печалбарска породица врло брзо организовала за рад у кафани. Наум као газда кафане, његова жена као куварица, синови као келнери. Ту су им се родила још два сина, која су, нажалост, касније преминула. Међутим, Наум скрушен због превеликог рада и сталне бриге, преминуо је након неколико година, а сав терет породице пао је на Климента. Риста као најстарији, желео је да сврши школу и тако стиче за живот, Коста је био мали и слабог здравља. Тако је породица наставила да живи у Шапцу без претеране наде у боље сутра.
Једног јесењег дана 1888. године, када су се сва деца окупила у школи након летњег распуста, Коста је ушао у учионицу и пришао катедри. Мајка и браћа били су заузети и морао је сам да се упише у школу. Учитељицу је збунила његова сиромашна спољашњост и слободно држање. Он се представио, а када га је учитељица упитала за презиме, он рече да је син Наума од Абрашеваца. Костиног оца су сви знали по надимку абраш, што на македонском значи пеге. Коста није знао шта на српском значи презиме и тако је учитељица уписала Коста Абрашевић, иако су се његова браћа презивала Христић.
Коста је основну школу завршио са одличним успехом јер је био вредан и темељан ђак, а и брзо се духовно развијао. Док су се његови другови мучили са лекцијама, он је самостално проналазио литературу која га је занимала. Године 1892. уписао је Шабачку гимназију, имао је тринаест година и, старији три године од другова, изгледао веома озбиљно са жељом да што више сазна. Седео је у последњој клупи, увек замишљен и трудио се да буде неприметан. Ипак, пријатељи су га ценили.

На згради данашње Месне заједнице „Доњи шор“ стоји табла као доказ да је ту живео Коста Абрашевић (Фото: Ј. Губелић)

Коста није био равнодушан на дешавања, нове идеје и револуционарне потресе у Европи, које су се осећале и у земљорадничкој Србији с краја 19. века. Са великом пажњом је пратио догађаје у Русији, Француској, Немачкој. У то време се у Србији појављује јака социјалистичка струја окупљена око Светозара Марковића, када почиње стварни политички живот код нас. Омладина, покренута револуционарним жаром из суседних земаља, читала је озбиљну литературу, па чак и на страним језицима. Међу том омладоном био је и Коста, који је захваљујући својој интелигенцији и осећајности успевао да примети и забележи све промене и односе у друштву. Први је Јован Скерлић у својим белешкама о писцима покушао да објасни Абрашевићево опредељење за социјализам: „Он је изишао из једне потлачене, страховито страдалничке расе и мржња његова на насиље и неправду нашла је одјека у тражбинама и борбама четвртог сталежа.“

Зграда Културно уметничког друштва које носи име чувеног песника ( Фото: Ј. Губелић)

Ево како Мома Поповић, Костин нећак, бележи стање у Шапцу у време Костиних почетака: “Шабац је у то време била мала варош, али ипак жива. Привредни живот је био колико толико развијен, а и политичка деловања су се осећала. Шабац је унеколико служио као политичко прибежиште, ко није могао у Београду да врши политичку акцију, долазио је у Шабац.“ Тако је у Шабац дошао адвокат Јован Алавантић са намером да покрене један социјалистички лист, а са њим и Мита Ценић, познати социјалистички пропагатор. Имали су намеру да у Шапцу организују штампу, међутим, власт је осујетила овај покушај и осудила их на робију. Ипак, захваљујући Ценићевој иницијативи, у Шапцу је организована “Радничка касина” која је у свом саставу имала и књижницу и читаоницу. Млади Абрашевић је био најревноснији корисник њеног књижевног фонда, изграђујући сопствену политичку оријентацију.

Табла на згради Абрашевића у Масариковој улици (Фото: Ј. Губелић)

Коста је тражио истомишљенике, младе људе са којима ће моћи да размењује мисли и идеје и да практично ради. Једног дана, у свој скромни дом позвао је неколико другова. Знао је да је у Београду основан један социјалистички кружок и желео је да та искуства примени и у Шапцу. Другови су са одушевљењем прихватили његов предлог. Два пута недељно или чешће, састајали су се у Костиној соби и са младалачким жаром, расправљали и просуђивали, читали литературу и на немачком. Мајка Сотира је стрпљиво подносила галаму из Костине собе, а кад би она постајала несносна, што се често десавало, одлазила би у кафану, или у посету суседима. Ипак, Кости није приговарала, нити је овакве скупове забрањивала.
Коста и другови су одлучили да издају два листа — један књижевни, Омиров венац, и други сатирични, под називом Грбоња. Како средстава за штампање није било, писали су их руком и то у два, три примерка, читани су у клубу, или учионици, идући од руке до руке. Кружок се постепено све више ширио. Поред ђака, на његове састанке су почели да долазе и радници и занатлије.
Коста је друштвена и политичка дешавања пратио у штампи, а пулс свакодневног живота осећао је на улицама, у кафанама, у сусрету са људима. “Он је скоро увек, када није морао бити у школи, и када је желео да се одмори, долазио у кавану где су му брат и мајка радили. Ту за каванским столовима, у разговору са људима, могао је да сазна оно што није налазио у новинама”. Непрестано је читао, а књиге је позајмљивао од другова, у ђачкој књижници или Радничкој касини, али их није куповао јер није имао пара.

Једна улица у Шапцу носи име Косте Абрашевића (Фото: Ј. Губелић)

Његове прве песме обележене су чежњом за родним крајем. Прву песму, која одише жељом да се врати у Охрид, написао је са тринаест година. Почео је да пише поезију још у основној школи, али је те стихове сам уништио, јер су казивале о наивним, дечијим схватањима. Тако је касније уништио и своје љубавне песме. Као гимназијалац, у петнаестој години, доживео је своју прву и једину младалачку љубав. Пошто су сви знали да пише песме, за светосавску прославу 1894. године, Коста је, као ђак трећег разреда, био одређен да рецитује једну песму. Свечано обучен, колико је то било могуће, са подијума је, одмерено и сугестивно, изговорио стихове песме. Нешто касније, са руком у руци, до Косте је коло играла наочита црномањаста девојка и између њих је планула љубав каква се доживљава само у гимназијској клупи. Од тада су се често виђали. Тајно су потекли стихови. Непуне две године касније, кад је једног дана дошао кући из школе, после дугог размишљања, Коста је узео свеску у коју је бележио љубавне песме, исцепао је и бацио у ватру.
Главни разлог због ког је Коста престао да пише љубавне песме јесу социјалистичке идеје које су отвориле шири хоризонт него љубавна јадиковања. Оно што га одваја од осталих песника тога доба јесте чињеница да постаје песник социјалиста:
Црвена је крвца што кипи у нама;
Црвена је муња што облак пролама,
Црвено је небо кад се зором смије,
Црвен нам је барјак, што се гордо вије,
Црвена је мржња у нашим грудима,
Па и гнев је црвен што нас обузима.
О, тирани, чујте — не треба вам крити —
И освета наша црвена ће бити.

Коста Абрашевић сахрањен је на Камичком гробљу (Фото: Ј. Губелић)

Радничка класа налазила се у лошем положају, радни дан трајао је и по 18 сати, а за дневну просечну надницу могло се купити тек неколико хлебова. Радници нису били заштићени законима, женски и дечији рад се масовно експлоатисао и плаћао нижим ценама, такав је био положај радника у Србији с краја 19. и почетка 20. века, у време када је Коста Абрашевић писао стихове као израз немирења са постојећом друштвеном и економском ситуацијом. Отуд је био изузетно мотивисан и плодан, видео је неједнакост међу људима, беду у којој живе, пресију према потлаченима од стране снажнијих, неправду и зло и све то опевао. Сматрао је да је његова дужност да се бори против таквог система, а речи су биле његово оружје у бици за идеале лепоте и правде. Њега нису славиле антологије нити професори у школама, њега су прославиле широке народне масе, хиљаде радника. Једна од његових најснажнијих песама садржи наду у страх моћника од побуне потлачених:

Звижди, ветре, на све стране,
Чупај дрва, крши гране!
Свом силином свога лета
Хуји, јури преко света.
Звижди песму — да се хори!
Храбром борцу што се бори
За живота свога цела
За идеју, за начела.
Нек га увек прати нада:
Да ће, кад га самрт свлада,
Нови борци да се јате
Барјак његов да прихвате,
Звижди песму, звижди свима,
Силницима, тиранима!
Песму срџбе, песму гнева
Песму што им страх улева,
Песму јада, песму беде,
Нека чују, нек пребледе!

Звижди ветре, летећ журно,
звижди громко, силно, бурно;
у висину лет свој дижи,
у све краје света стижи,
звижди химну, чији гласи
нек’ се разлију ко таласи,
химну братства свет да сроди —
једнакости и слободи.

На споменику је урезана отворена књига (Фото: Ј. Губелић)

Његови ликови су очајни сељак и пропали занатлија који кукају над својом судбином, а на све то он проналази и средњи пут, а то је позиција модерног радника најамника. Залагао се за удруживање радника. Отуд су значајни његови стихови који позивају на стварање радничког покрета, који у својој основи има карактеристику економског оснаживања земље и појединца:
„Сламка преломи се;
Сноп ни да се свије.
Па и савез слабих,
Силну моћ добије.“
Коста је, с обзиром на свој узраст, био под великим притиском обавеза које је сам себи наметнуо. Морао је учити за школу, и даље га је држала читалачка страст, преводио је стране песнике, радио у клубу и на издавању листова, а морао је, посебно кад га обузме песничка ватра и инспирација, певати и своје песме. И поред свега тога, са урођеним смислом за реалност, и даље је себе сматрао лењивцем који живи од братовљевог и мајчиног зноја и рада. Почео је да осећа физичку слабост која је била у несразмери са песничким узбуђењем. Знао је да у себи носи клицу смрти која се ближила.

 

У Великом парку налази се биста Кости Абрашевићу (Фото: Ј. Губелић)

Смртни је часак дошо; гробу се ладном спремам,
Клеца ми трошно тело: животне снаге немам.
Ал’ ја се не бојим смрти — живот је горак био —
Животне сласти нисам ни једне капи пио.
Смрт није страшна, кад ми срце и душа веле
Да ћу живети вечно код оних што спас желе
Целоме људском роду,
Није ми живота жао, јер моје песме снаже
Патнике целога света што себи спасење траже
У борби за слободу!

Натпис који стоји на месту где је некада у Охриду била кућа у којој је рођен Коста Абрашевић (Фото: приватна архива)

У петом разреду гимназије, у зиму 1897. приређивана је свечаност и Коста је требало да рецитује. Окупила се сва шабачка омладина, а Костина тачка била је на средини програма. Када је дошао ред, он је обучен у црно свечано братовљево одело, чекао да се стиша аплауз. Рецитовао је течно и осећајно, какав је и био. После програма настало је весеље, другови су Кости нудили пиће и он, не могавши да одбије њихове молбе, пио је, а како је био загрејан, хладно пиће учинило је да се одмах сутрадан разболео. Од лета до јесени био је у Бањи Ковиљачи, где је написао неколико песама о слободи. Неизлечен, вратио се у Шабац и зимског хладног јутра 8. јануара 1898. Коста Абрашевић је умро у својој осамнаестој години. Забележено је да је зима била толико јака да су морали заложити велику ватру на месту где ће ископати гроб. Погреб је био скроман, сви другови су га искрено ожалили.

Поворка на гробу ((Извор: Коста Абрашевић: Његов живот, рад, идеје, Моме Поповића)

Надгробни споменик Кости Абрашевићу у Шапцу, на Камичком гробљу где је сахрањен, подигло је почетком 20. века тадашње Радничко културно друштво „Абрашевић“. На средишњем делу споменика је плоча у облику отворене књиге са урезаним стиховима.
После Костине смрти његове песме почеле су се појављивати у часописима, дневним и недељним листовима. Након 5 година, група Великошколаца социјалиста у Београду 1903. године издала је прву збирку његових песама. После две године основана је под његовим именом и прва Социјалистичка уметничка група, у спомен првом, најмлађем и до сада највећем социјалистичком песнику у Србију, а две године након Београда и Шабац је оформио своју Радничку уметничку групу под називом “Абрашевић”, која више од једног века песмом и игром по читавом свету прославља име младог пролетерског песника. Многа културно-уметничка друштва широм Србије и бивше Југославије носила су његово име, а полет који је изазвао у народним масама прославља се и данас.

Био је симбол радника некадашње Југославије (Извор:: Википедија)

Техничка школа у Шапцу од 1992. до 2005. године носила је име Косте Абрашевића, када је решењем Министарства просвете променила назив у Техничка школа “Шабац”. Име борца за радничка права у називу школе која је изнедрила генерације радника најразличитијих занимања, слало је симболичну поруку о њиховом значају за друштво и важности једнакости.
Град има још неколико обележја која чувају сећање на Абрашевића. Спомен плочу од белог мермера на кући у којој је живео у Шапцу, поставили су трудбеници Шапца 1950. године, у Карађорђевој улици бр.64. Спомен-биста песника Абрашевића постављена је у Градском парку 29. маја 1965. године, на 86-годишњицу његовог рођења. Бисту је урадио вајар Стеван Боднаров из Београда, а открио ју је шабачки књижевник Оскар Давичо. Једна од централних градских улица носи име по њему и спаја улицу Стојана Новаковића са Улицом Војводе Мишића.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *