Distrikt
Društvo

OBAVEZNI VOJNI ROK – JEDNIMA KOŠMAR, DRUGIMA NAJLEPŠA USPOMENA IZ MLADOSTI

Od one „rado ide Srbin u vojnike“, zbog čega smo bili najponosniji narod u Evropi, do redovnog služenja vojske deli nas civilizacijski zaokret u mišljenju i prioritetima, ali i nekoliko desetina milijardi dinara. Iako se, prema istraživanjima javnog mnjenja, dve trećine građana ipak slaže sa obaveznim služenjem vojnog roka – najstariji i najmlađi uglavnom su usaglašeni, državu bi sveopšta pripremljenost na vanredno stanje koštala mnogo.

Najmlađi srpski vojnik (Foto: privatna arhiva)

Srbija je vojni rok dobrovoljnom i profesionalnom službom zamenila 2011. godine, a ostala je obaveza uvođenja u vojnu evidenciju i obaveza služenja u rezervnom sastavu. Prošlogodišnja izjava predsednika države da se razmatra uvođenje obaveznog vojnog roka od 2020. ili 2021. godine izazvala je buru u javnosti. Kako je sam rekao, ali i kako su ekonomski pokazatelji objasnili, od finansija zavisi hoće li ga uopšte biti i hoće li biti u trajanju od tri ili šest meseci.

Vojna uniforma sa ponosom se nosila (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv)

Srpski seljak bezbroj puta u istoriji po potrebi se pretvarao u vojnika, da bi u opancima i gunju, pod slabom ili nikakvom ratnom opremom branio otadžbinu srcem, pre nego vojničkim umećem. I to je bilo dovoljno za slobodu. Danas je slična situacija, a zlu ne trebalo, veliki je broj onih koji bi oružje u ruke prvi put uzeli tek u nekoj opštoj mobilizaciji. Kao da su se Srbi nakon poslednjeg rata umorili od hronične priče o vojnikovanju, a uloge žene, koja nosi dete devet meseci i muškarca koji služi vojsku nisu više toliko bitne. Sada dame ravnopravno sa svojim muškim kolegama stoje u svečanoj uniformi u stroju, i svoj posao obavljaju podjednako profesionalno.
Vojno regrutovanje pre nekoliko decenija značilo je da je muškarac prošao određenu životnu školu, da je zdrav, psihički i fizički stabilan i sposoban da obavi ovu dužnost, što je pre svega bilo važno za ugled porodice. Jer dok nekima fizički nedostaci ili neke druge okolnosti nisu dali da se pokažu u ulozi vojnika, drugi su odlazak u vojnu jedinicu na godinu dana slavili naširoko, nekada raskošnije i od stupanja u brak. Danas je ispraćaj u vojsku u porodici sa muškim čeljadetom uglavnom zamenjen proslavom punoletstva.

Vojna služba nekada se izjednačavala sa patriotizmom (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv)

Mnogi smatraju da bi pitanje obaveznog vojnog roka trebalo razmatrati u dogovoru sa stručnjacima i građanima. A šta građani kažu? Zvanična ispitivanja pokazuju da je oko 75% stanovnika za uvođenje ove redovne discipline.
Zanimljiv je podatak da je za pretežno starija populacija, od preko 60 godina, koju za svoje služenje vojnog roka u staroj Jugoslaviji vezuju nostalgična sećanja, druženje i prijateljstva širom zemlje. Vojna mornarica mladićima iz unutrašnjosti omogućavala je da i do tri godine borave u primorskim mestima. Nekim starijim Šapčanima plavetnilo mora ulepšavalo je vojničku dužnost, koju vezuju za mladost, druženje, odrastanje. Vojnička disciplina mnogim mladićima predstavljala je životnu prekretnicu, a vreme provedeno u izolaciji u procesu sazrevanja bilo je važno koliko i obrazovanje, ženidba. Obaveza ustajanja u cik zore najvrednijima prerasla je u naviku, a rad, red i snalaženje prelili su se i na sve sfere svakodnevnog života.

Vladimir Živković, april 1978. kasarna Sombor (Foto: privatna arhiva)

Prijateljstva sklopljena u kasarnama širom bivše federativne države, nakon ratova devedesetih čuvaju još jedino retke izbledele fotografije. Međutim, nove tehnologije i društvene mreže omogućile su starim klasnim drugovima da se povežu i ponovo okupe. Tako je Kasarna na Savi bila „druga kuća“ mnogim regrutima iz bivših republika i stecište priča i uspomena. Na brojnim forumima na temu „JNA-SFRJ“ javljaju se Makedonci, Slovenci, Bosanci, Hrvati, gde ostavljaju svoje utiske u vezi sa svojim regrutovanjem u gradu na Savi.
S druge strane, oni koji ne pamte uzbuđenje socijalističke mnogoljudne zajednice, ali ni događaje koji odnose u regionu dele na stanje pre i posle rata, takođe su u velikoj meri za vraćanje redovnog regrutovanja. To su mladići uzrasta između 18 i 30 godina. Najveći procenat negodovanja je kod populacije između 40 i 50 godina, koji period mladalaštva vezuju za ratove devedesetih i koji nisu voljni da im deca učestvuju u ovoj priči.

Svideo vam se tekst?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *