Дистрикт
Друштво

ЧУДОТВОРНА ПЕТКОВИЦА – ПУТ ПУН ОДРИЦАЊА ЈЕ ЈЕДИНИ И ПРАВИ

Историјски подаци наводе да се Церска Петковица помиње први пут у другој половини 16. века, а тадашњи митрополит зворнички Павле је заповедио да се управо у овој светињи пише типик и то 1576. године. Постоји и мишљење да је манастир Петковица задужбина српског краља Драгутина, мада и то није званичан податак. Ипак, оно што се зна јесте да се овај манастир први пут помиње 1561. године, а да је главна манастирска црква каквом можемо данас да је видимо, подигнута 1887. године. Чак је познат и податак, који наводи историја манастира, а који се односи на ктитора приликом обнове ове светиње. Био је то Шапчанин по имену Јосиф Кутуровић.

Место за молитву и мир

Делић мошти Свете Петке и још неколико светаца чувају се овде. У Церској Петковици налази се и посвета која датира са самог краја 19. века, а коју је израдила својом руком српска краљица Наталија.
– Краљица Наталија је овај вез радила 1892. године, када је боравила у Француској и завештала је да се овде донесе. Рађена је на свили, од свиленог конца, њеном руком. Тај рад до 1917. године био је у породици Куртовић, па је те године, на Видовдан, Даница Куртовић донела у манастир – објашњавају у овом манастиру.

Манастир посвећен Светој Петки

Архитектура манастира Петковица код Шапца је специфична, јер је главна манастирска црква, која је изграђена у другој половини 19. века сачињена од камена, а дуга је 24 метра, док јој је висина 14 метара.
Изнад црквеног олтара се налази кубе, а звоник је на западној страни. Познато је да је ктитор ове грађевине, која је никла 1887. године био Јосиф Кутуровић, родом из оближњег Шапца.
Овде се замонашио и сегедински митрополит Георгије. Манастир је бивао и женски и мушки. Данас га воде монахиње. Дочекују госте са много љубави и пажње и у тишини се моле за оне којима је помоћ потребна. Сасвим посвећене духовности, изабрале су свој пут који, иако пун одрицања, за њих је једини и прави.

Извор са лековитом водом

Када је давне 1954. године дошла у манастир, мати Вера имала је тек 13 година. Тада је било уобичајено да родитељи децу шаљу у манастир, па је њен отац, у разговору са монаштвом манастира Троноша пристао да пошаље старију ћерку за Петровдан. Међутим, како није имала ципеле, а да не би отишла у опанцима, пут су одложили за Илиндан.
– Кад је сека отишла да се поздрави са рођацима, њу одврати сестрина заова. Кад је дошла кући, више није хтела да иде. Само је викала, нека иде мала, нека иде мала! Ја сам једва дочекала. Сећам се да смо кренули око три сата ујутру, све пешке, из Тршића преко Цера. Кад сам дошла у манастир, ја сам заспала. Тата је био радостан кад сам остала у манастиру – прича мати Вера.

Церску Петковицу посећују туристи из целе Србије

На Свету Петку, 27.октобра 1965. године мати Вера се замонашила. Живот за који се определила, често је захтевао да ради послове који су тешки и мушкарцима. Међутим, вера и воља подстицале су је само напред.
– Ми позовемо једног момка из села да нам дотера кукурузе. Цео дан беремо и чекамо да он дође, а њега нема. У то време у селу су биле три кафане. Кад крене и потера кукурузе, он у сваку сврати. Нас шест сестара седимо и чекамо. Ја кажем, боље је да наберемо једну приколицу и да се кући враћамо са песмом. Тада смо се договориле да купимо трактор. Кад је мати отишла и купила, нашој срећи није било краја – прича мати Вера, која је одликована и чином игуманије.

Чудотворне мошти

Убрзо, она је научила да вози трактор. Комшије из села показале су јој како да рукује прикључним машинама, па је преузела послове на обради земљишта. У осмој деценији вози кола, када је потребно да иду у набавку, или код лекара.
– Један човек ми је показао како се ради са машинама. Ја сам све брзо научила, сад нема њиве у Петковици коју нисам покосила – прича мати Вера.

Лековита винова лоза

Животне приче монахиња манастира Петковица налик су једна другој. Такви су и дани. У прелепо уређеном комплексу о којем се брине њих седам, две искушенице, а однедавно и отац Павле, раде све, од пољопривреде, до послова на припремању хране за госте и одржавању манастира и конака. Имају већину домаћих животиња, краву, овце и кокошке, за које саме производе храну. Монахиње производе и мед, а међу кошницама једна је чак у облику манастира. Сам храм, окружен столетним шумама, привлачи пажњу посетилаца, а многи овде долазе због исцељења. Верује се и да извор воде, који се налази испод овог манастира, поседује лековита својства за очи и бубреге. По благослов овде долазе и парови који не могу да имају децу, јер постоји веровање да манастирска лоза женама помаже да зачну.
– Парови који дуго немају деце, а венчани су у цркви, дођу овде, затим им се чита молитва и дамо им грожђе од чудотворне лозе и после извесног времена добију пород. Сваке године овде дође по десетак парова да крсте децу коју су добили после посете Петковици – причају у овом манастиру.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *