Дистрикт
У фокусу

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СВОЈИМ РЕЦЕПТОМ ПОБЕДИО РАК – УМЕСТО НА ОПЕРАЦИЈУ, ОТИШАО НА ПЛАНИНУ И ИЗ КОРЕНА ПРОМЕНИО ЖИВОТ

Чича Перо Шумар, жива је легенда планине Бобија. Опаку болест победио је када се из града преселио на врх азбуковачке лепотице, канцеларијски посао заменио шетњама, а месо сировом храном.
–  Оооо, Азбуковицееее! – тако чича Перо свако јутро са врха Бобије поздравља крај чијим пропланцима, видиковцима и плодовима дугује живот. Тако је узвикнуо и пре 21 годину када су му лекари саопштили страшну вест.
– Чујем ја како лекар каже: “Кревет једанаестица има рак левог бубрега! ”. Ја сам само узвикнуо: “Тооо!”. Али, поново чујем како они коментаришу: “Овај човек је полудео” – присрећа се Чича Перо тренутка када је лежећи у болничком кревету сазнао да болује од неизлечиве болести.

Свако јутро поздравља планину којој дугује живот (Фото: М. Лазић)

Узвик који је изустио, био је све сем очаја. Знао је овај шумар, који је само неколико пута годишње из канцеларије у Лозници одлазио на Бобију, да се лек налази управо ту. Та чудесна планина била је његова једина нада за излечење. Међутим, операција је већ била заказана.
– Долазим ја у понедељак у болницу, а они ми кажу: “Мићићу, ти си сутра на програму”. Питам ја њих на каквом сам то програму, а лекар каже: “Вадимо ти бубрег, да пробамо да спасемо главу”. На све то ја њему кажем: “Добро, питам ли се ја овде нешто?”. Када ми је рекао да се питам, ја сам само одговорио: “Ја нећу да ми вадите бубрег”. На то су они рекли да могу слободно да спакујем ствари и идем кући – прича овај човек који је тог тренутка узео живот у своје руке.

Јутро почиње умивањем „Добром водом“ (Фото: М. Лазић)

Међутим, уместо кући, Милојко Мићић, кренуо је у планинину. Зауставио се на крову Азбуковице.
До планинске лепотице, чији је врх на 1272 метра, стиже се асфалтним путем. На крају ове саобраћајнице, на којој се тешком муком ауто мимоилази са теретњацима натовареним боровим трупцима, није наш циљ. Само упорне љубитеље видиковаца и нетакнуте природе дивље лепоте чека још два километра макадама. Тек када помисле да одавде нема даље, на пропланку окруженом столетним боровима, назире се планинска кућа.

Планинска кућа је његов дом (Фото: М. Лазић)

У тој кући Чича Перо данас гости намернике домаћински, кафом и домаћом ракијом. Ко је гладан, вољан је домаћин да подели оброк, који је другачији од оног какав је две деценије раније јео. Планинску јагњетину и сир не једе чак ни када се врућа сервира о некој гозби. Прихвата изазов да открије рецепт за главни оброк.
– Прво исечем шаргарепу, додам паприку, парадајз, цвеклу, може и купус, и обавезно царску биљку. То је бели лук. Али, пошто ћете данас јести и ви са мном, онда га нећу пуно ставити. Све то убацим у блендер и уситним. Сада је ручак готов и може да се једе – прича и показује самлевену мешавину поврћа која му је редован оброк већ дуже од две деценије.

Сирова храна је његов главни оброк (Фото: М. Лазић)

Доручак је још оскуднији. То је углавном воће. Оброцима претходи ензимска бомба коју пије пола сата пре јела.
– Ја чим устанем идем на извор “Добре воде”. Тај извор је одмах испод куће. Ту се умијем и напијем воде. Сипам у флашу и касније правим повртну воду од миксованог поврћа са копривом. Кад вода одстоји, ја је пијем. То је ензимска бомба – објашњава овај познавалац здраве хране.

Пола сата пре јела пије повртну воду (Фото: М. Лазић)

Када га нешто заболи, одлази у своју апотеку. Она се налази на самом врху Бобије, на 1227 метара. То је огромна површина на којој бере видац, мајчину душицу, нану и друго лековито биље у зависности од тегобе. У шуми је сремуш, али и различите врсте гљива. Његови лекови и храна су у природи.
– Човек је господар свог здравља уколико се придржава здравог начина живота. То подрзумава здраву исхрану. То значи не јести термички обрађену храну. Захваљујући таквој исхрани ја сам се излечио и ево ме данас пун елана, енергије и живота. То сам приметио већ после шест месеци  гладовања и хране која није термички обрађена. После пола године одвели су ме на ВМА, скенер је показао да немам ништа, све је чисто, и тако је остало до дана данашњег. Некада не једем ништа, осим воде. Примењивао сам такве постове по 28 дана – прича.

Са „лековима“ из његове апотеке (Фото: М. Лазић)

Пре доласка на Бобију јео је све и у великим количинама, ретко излазио из канцеларије, а сада 300 дана проводи на планини. Пре више од две деценије лекарске прогнозе нису биле на страни његовог живота, а он, Перо Шумар, научио је како да се за њега избори. Откад је почео са оваквим начином живота, не осећа никве тегобе. Канцеларијиски живот заменио је дугим шетњама по планини, а обилне и масне оброке, повртним, припремљеним углавном од сирових намирница. На овој нетакнутој лепотици нестварних видиковаца и пејзажа, окруженој густим четинарским и буковим шумама, непрегледним пропланцима и пашњацима, где нема стреса, гужве а ни буке, ужива у нетакнутој природи и животињама које су се овде одомаћиле.
–  Сретао сам се на пет метара са чопором дивљих свиња. Имао сам блиски сусрет са вуком. Медведе нисам виђао, али су их моји шумари видели. Има овде шакала и других животиња. То се може видети највише зими кад овде сметови буду преко два метра – приче Чича Перо.

Зиму проведе уз бубњару и књиге о здравом животу (Фото: М. Лазић)

Сигнал за мобилни телефон добије тек када се попне на највишу тачку, али Пери и не треба. Увече, када падне мрак, подложи своју бубњару. Док ватра пуцкета, он се завали у фотељу и чита. Најчешче су то књиге о здравом животу, јер је захваљујући њима сачувао главу.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *