Године 2012, рођена Шапчанка Биљана Реган која живи у Америци желела је само једно, да се њена веза са Србијом никада не прекине. Али, не било којом Србијом, већ оном коју је носила испод јелека. Тако је баштинарка балканског фолклора, у жељи да традициљу и обичаје Балкана сачува, део тих вредности донеле у свој дом. Биљану је живот водио на различите стране, од Шапца преко Либије, па до Америке. Проналазећи народне ношње и пратеће предмете са простора Балкана, убрзо је постала власница једне од највећих, а вероватно и највеће и најразноликије ризнице овакве врсте на америчком тлу.
Биљана Реган (друга здесна) са чланицама удружења (Фото: приватна архива)
Биљана Реган је реализовала више десетина изложби, ревија и других догађаја. О успешности и квалитету рада Реганове сведочи и лична похвала. Његове екселенције српског амбасадора у Америци Ђерђа Матковића.
Шеста годисњица Удружења “Биљана Реган” биће одржана овог 10. јуна у Силвер Спрингу, у њеној породичној кући где ће бити представљени неки од вредних примерака из приватне колекције која има непроцењиву вредност. Колекција броји око 100 различитих носњи из целе Србије и Балкана као и свих пратећих детаља и предмета.
“Можда сам могла да изаберем и неки јефтинији хоби, али овде се не ради о новцу, већ о љубави. То за мене нема цену. Наше презентације су врло утицајне, публика је углавном америчког порекла. Када пролазе, увек се зауставе да сазнају више, да се упознају са нечим што до сада нису имали прилике да виде, питају, сликају се са нама. То је диван осећај, тим пре и више када знаш да оно сто радиш други људи цене и поштују. Моја срећа се огледа баш у томе и то ме мотивише да будућим генерацијама пренесем део тог мање познатог културног наслеђа Источне Европе. Не могу да опишем колики понос осећам кад се оденем у ту “нашу традицију!’’, истиче Биљана.
Неуморне чуварке традиције (Фото: приватна архива)
Баш тако је било за Ускрс, испред Капитол Хила када су случајни пролазници и бројни туристи застајали ширећи очи у неверици, потом вадили фото-апарате и “шкљоцали” желећи да овековече прелеп, а опет нестваран призор.
Аутентични костими, украшени накитом и везом, огрнути јелецима и утегнути појасевима са копчама, те кошуље, сукње, капе, оглавља, мараме, кецеље, пешкири, чарапе, опанци, папуче, торбе, корпице, штапови, преслице, вретена, фруле, ћилими, ћупови, чутуре, чокањчићи, џезве, филџани и наравно неизоставне лутке, минијатурни модели јужнословенског фолклоре, део су колекције коју је прикупљала годинама.
Промоција традиције и обичаја (Фото:приватна архива)
Корени, знатижеља, потрага за смислом, то чланове у овом удружењу везује, чини, дефинише и покреће.
“Идентитет је нешто што се формира вековима, животима свих нас. Идентитет је нешто за чим трагамо сами током кратког постојања на овој земљи. Рецимо само да су даљина и време живота ван земље матице најбржи катализатор у препознавању нечијег идентитета – национално, историјски, културно и духовно. Прво препознајемо разлике а онда и оно што је у нама отпорно на промену. То је архетип, непромењива инстанца, наса срж. Е тако смо се ми Срби овде пронашли. Асоцијација за промоцију и очување српске и балканске културе је удружење које је настало из заједничких порива и жеље да се подели оно што смо открили да јесмо. Да, школа је једно, образовање је обично суво и гомила информација, искуство препознавања сопственог идентитета је незамењиво”, каже Наташа Дабетић.
Едукују и најмлађе (Фото: приватна архива)
Као група имали су више од пар шанси да покажу ко су и одакле су, носећи костиме које је Биљана Реган ревносно до сад сакупила, прерадила, дорадила, комплетирала својим трудом и љубављу.
“Представили смо се осталим Србима – приближили их коренима и искусили одушевљење сваки пут. Знатижељу, препознавање, сећање, сету, повезаност. На свакој слици где сам у српској ношњи – све се ово види. То није само тканина, то је богата прича, сведочанство, моћан призор. Оно сто нас издваја од играчких друштава је чињеница да костими које носимо, ношња коју представљамо – није само помагало, већ је аутентични, вековима стар, главни приказ. И ми причамо ту причу, ту је наша улога”, задовољна је Наташа.
Српска ношња због које застају Американци (Фото: приватна архива)
Иако многи од њих нису изабрали да живот граде далеко од матице, понели су део Србије са собом, да је поделе и очувају, негују можда и боље него што су чинили док су били код куће.
“Када су публика Американци или људи са свих других страна света – наше презентације су врло утицајне. Људи се зауставе, желећи да сазнају више. Знате ли колико често чујем -” никад нисам имала прилику да упознам неког из Србије”. И то је оно што ме највише радује кад добијем прилику да понесем и представим своју ношњу. Што је многима први пут, и то на какав начин!! Толико лепше од свих вести које су о нама могли да чују из медија, из уста неког другог. Знате ли колико је то важно?? Па чак иако им свима то личи јако на Русију, на Чешку…. све оно са чиме смо заједно у пакету и западном образовању, опет је вредно. Наше комшије из Европе осете исто што и ми, припадност. Ово је јако важан осећај у животу јединке, припадност уз идентитет”, закључује Наташа.
Они се разликују јер осећају шта носе, не само као грубу вуну и тешку чоји, већ као део себе, на свом путу, само њима знаном.
(Коришћени делови текста Ивана Калаузовића/РТС)
