Дистрикт
Култура

Владимир И. Јовановић – непоколебљиви либерал и патриота

Владимир И. Јовановић био је економиста, политичар, књижевник, публициста и преводилац. Поред тога што је био отац чувеног правника, историчара и књижевника Слободана Јовановића, важно је истаћи његов значај, с обзиром на то да је за живота обављао веома важне државне функције. Био је министар финансија, потпредседник Државног савета, члан Сената (Горњег дома), професор Политичке економије на Великој школи, идеолог Либералне странке, председник Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије.

Остао доследан својој идеологији

Рођен је у Шапцу 28. септембра 1833. године од оца Илије Јовановића, ћурчије, и мајке Анђелије Спужић, кћерке Остоје Спужа, Карађорђевог војводе. Био је једно од осморо деце. Песник Владимир М. Јовановић био му је сестрић, једино дете сестре Божице. У својим мемоарима, између осталог, говори о оцу Илији који се у Шабац доселио 1818. године да би радио ћурчијски занат по ком је постао познат и опслуживао виђеније газде у граду, а радио је и за кућу господара Јеврема Обреновића.
Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу, а вишу гимназију и филозофски одсек Лицеја у Београду. Као државни питомац, агрономију је студирао у Мађарској, а економију у Немачкој. Путовао је по Француској, Белгији, Холандији, Данској и Аустрији, попримивши идеје западних демократија.
Након студија долази у Србију 1856. године и укључује се у либерални круг. Био је учесник чувене Светоандрејске скупштине као помоћник секретара Грујића и Јована Илића.

Био је либерал и противник обреновићевске политике због чега је и емигрирао

По повратку Обреновића, Владимир је постао секретар Министарства финансија и уредник званичних Српских новина где је писао чланке који нису били по вољи кнезу Милошу, који га је због тога прво отпустио из службе, а у мају 1860. године и протерао из земље. Као емигрант живео је у Бриселу и Лондону, да би се крајем исте године, после смрти кнеза, вратио у земљу и опет ушао у политику. Формирао је лист Народна скупштина, који је убрзо угушен.
За члана Друштва српске словесности изабран је 1862. године, а затим је пола године провео у Лондону, где га је послала Либерална странка са задатком да енглеске дипломате заинтересује за “српску ствар”. За професора политичке економије на Великој школи постављен је 1863. године, а већ следеће изгубио је службу због сукоба са министром просвете. Поново је отишао у емиграцију, у Нови Сад и Швајцарску, где се бавио новинарством, жестоко критикујући режим кнеза Михаила. Године 1868. оженио се Јеленом, ћерком Максима Маринковића, трговца из Новог Сада и са њом добио сина Слободана и ћерку Правду. Ова имена су тада први пут забележена код Срба. Био је то начин да искаже своје либерално опредељење.

Владимир Јовановић остао је у сенци сина Слободана

Један је од оснивача Уједињене омладине српске, удружења основаног ради буђења српске националне идеје. Као велики опозиционар 1868. осумњичен је за учешће у атентату на кнеза Михаила, али га је ослободио Пештански суд због недостатка доказа. У трајању од четири године боравио је као владин емисар у Француској, Италији и Швајцарској, а од 1873. био је у државној служби на разним дужностима.
У својству министра финансија исковао је 1878. године први српски златник, а у својим мемоарима оставио је забелешку о томе како је, након јавног расписивања конкурса и склопљнеог уговора са француским капиталистом Фремијем за ковање српских новаца у француској ковници у Паризу, Фреми понудио да један део добитка – то му је иначе била пракса, подели са потписницима уговора, што би у овом случају био сам Јовановић. Овом приликом Јовановићу је понуђено 50.000 франака у злату, што је он одбио са напоменом да је плаћен од стране своје државе, па је на основу тога издејствовао да смањи цену ковања новца за поменуту суму. Фреми је о томе причао многима, истичући да је то први случај у његовој дуговременој пракси. У другим земљама не само да нису одбијане његове понуде личне добити, него су биле инициране.
Од средине 1872. Владимир Јовановић са породицом живи у Београду, где 1875. постаје члан Народне скупштине. Априла 1876. године постаје министар финансија у влади, чији је задатак ослободилачки рат с Турцима. Губи место министра када предлаже порез на трговце, како би се исплатили ратни дугови. Министар је кратко и 1880, а цела либералска влада пада на питању трговинског уговора са Аустроугарском. Исте године Владимир Јовановић је пензионисан. Умро је у Београду 3. марта 1922. године, дочекавши свој идеал – уједињено Српство.
Говорио је неколико језика. Писао је књижевне, стручне економско-финансијске, друштвене и политичке чланке и расправе на српском, енглеском и француском језику. Био је жесток критичар напредњачке владе. Узастопно је биран за председника Српског ученог друштва, али није изабран у Академију наука када је формирана 1886. године. Почасни члан Српске краљевске академије постао је 1892. Слобода је за Јовановића била највиши идеал и темељ индивидуалног и друштвеног живота. Био је добар Србин и један од највећих родољуба свога времена.
Слободан Јовановић говорио је за оца: “Он је толико полагао на патриотизам и јунаштво српскога народа, да се неки пут чинило да он више живи у народним песмама него у стварности”. Владимир је био принципијелан човек – борио се за политичке слободе, за националну идеју, за просвећење народа, демократију, за штедњу и унапређење економије. Иако у практичном раду није имао пуно успеха, остаје запамћен као главни идеолог либералне струје свога времена.
Занимљиво је рећи да је био заинтересован за метеоролошку проблематику па је написао и први домаћи метеоролошки уџбеник, под називом „Климатологија”, објављен 1863. године.
Његови мемоари нису сачувани у целини. Објављени су 1988. године под називом “Успомене” и у њима Шабац има посебно место. Овако је Владимир И. Јовановић говорио о Шапцу своје младости:
“Није било сталног мира, па се водила особита брига да се тековине и уштеде чувају у оним облицима у којима се по потреби могу лако са собом понети, или поуздано сакрити, нпр. у облику златних и сребрних накита и посуђа, и разних драгоцености, или у облику новчаних готовина. Отуд раширен обичај да се златни и сребрни новци нижу у ђердане, које женскиње о врату носи. Живило се такорећи као на стражи; па се нису смеле ни веће и сталније грађевине подизати. Отац ми је причао, да су му пријатељи и знанци, када је био саградио своју кућу у Шапцу, честитали речима: „Боже дај, да је очађиш.“ Куће су у Шапцу биле већином од плетера, или ћерпича, олепљене блатом, па поврх тога кречењем обељене. Кровови кућа били су понајвише дрвени, дашчани. Тек после ослобођења у току 19. столећа почеле су се куће у Шапцу печеном циглом зидати и ћерамидом или црепом покривати. У имућнијих становника куће су имале по више соба и стаклене прозоре. Собе су биле даскама патосане; имале су дуж дувара „миндерлуке“, који су служили као седишта, па и као постеље.”
Јовановић нам је оставио слику Шапца о ком знамо само из приче:
“Шабац се у времену мог детињства и школовања мало разликовао од једног великог села. Улице не беху калдрмисане; у кишним данима беху блатне и баровите, као и путови између вароши и села. Испред кућа намештане су брвне, или талпине, па и обична даска, или су грађени насипи, да би се имао сух пут. Тако исто намештани су дрвени прелази између једне и друге стране улице. Улице нису редовно осветљаване. Кад није било месечине морали су се ноћу носити „фењери“, или воштани свитци, ако се хтело куд из куће ићи; иначе се не би видело куд да се корача. О славама истицаху се с вечера и ноћу низови фењера испред и око свечарских домова, да би се званицама просветлио пролаз с једне стране улице на другу, и улаз у свечарске домове, као и дашчане путање испред кућа. Нечистота понеких улица бивала је тим несноснија, што се ђубре и помије на улицу избациваху, па и лешеви цркнуле животиње. Улице су називане према свом положају у вароши, н. пр. „горњи“, „доњи шор“, „преки шор“, или по занатлијама који су у њима радили, н. пр. „рабаџијска улица“, и др. Куће нису биле обележене бројевима. Најживље беху тржишне улице, у којима се, или близу којих се налазаху и најважније јавне грађевине…“.

Извор: https://sr.wikipedia.org/sr/Владимир- Јовановић
Фото: Wikipedia

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *