Дистрикт
Друштво

ВИТЕЗОВИ ПОДЕРАНИХ ОПАНАКА У СРЦУ ЧУВАЈУ ЖЕТВУ НА РУКЕ И СЕОСКИ ВРШАЈ

Пре пола века жетва у Србији обављала се ручно. Данас су срп и косу заменили комбајни, али се сећање на овај начин убирања хлебног жита задржало и данас. Тај обичај негује Друштво за очување обичаја старе Мачве из Богатића. Сваке године они подсете како се некада до зрна пшенице долазило у овој познатој српској житници.

Пре пола века до пшенице се долазило ручно (Фото: П. Петровић)

Знали су домаћини да цене земљу која им је дала хлеб, али и непогрешиво када је право време да жито са поља скидају.
– Прво се долазило у њиву чим спадне роса, кидали бисмо по један златни клас, а онда бисмо га протрљали између дланова. Ако са лакоћом окруниш зрна, то је први знак да је зрело. Онда зрно загриземо зубима, па ако га са тешкоћом прегриземо, то је потврда да косидба може да почне – прича Рајко Анаутовић.
У њиву се стизало пре зоре, са косама на рамену, чије сечиво је било изглачано белегијом до ошрице налик жилету. Први откос служио је за прављење ужади, “за росе”, баш кад се лако савија, а не круни.
– Устајање за плетење ужади било је од три до четири сата по поноћи док је још роса, а жито меко. Ужад се обично плела од откоса који су полегли. Кад спадне роса, онда почиње жетва. Сећам се, ми, деца, разносили смо ужад девојкама, женама, мајкама, да оне не би дангубиле, постављали и расплетали – присећа се Драгољуб Цветуљски.

Последња провера да ли је жито зрело (Фото: П. Петровић)

Прво класје секло се срповима, углавном око њиве, да жетеоцима олакшају прве откосе. Онда наступају косци. Напред су исли старији, а за њима млађи.
– Ђед је ишао напред да нађе где је жито високо, где је полог, да се ту исплету квалитетна ужад да би и жетва била успешна, да би жене згодно купиле, а везиоци их лако везивали у снопље. То је било важно, јер је од тога зависило и каква ће крстина бити док се буде денула, а и да се не расипа док се буде превозило на воловским или коњским колима – објашњава Обрад Дрмановић.

Пшеница из мачванске равнице (Фото: П. Петровић)

Косило се од јутра до мрака.
– Ту је било по десет, двадесет људи. Пола села долазило је на зајам, да комшија касније коси код њега. Прва пауза била је у 11 сати. Јела се печена кокош или ћурка, а прасе ретко. Јела се најчешће сланина и кувана јаја – присећа се Цветуљски.
Радило се и кад упекне. Кад откоси почну да падају, жене их скупљају у снопове око којих вежу уже. Снажнији мушкарци од снопова су правили крстине, како би што мање жито било изложено киши. Осам снопова је слагано унакрст (четири пута по два снопа) тако да житне влати буду у средини крстине, а одозго је стављан девети сноп, горњак.

Косило се удружено (Фото: П. Петровић)

Пожњевено жито сложено у крстине остајало је на пољима још неколико дана да се добро просуши, о онда се таљигама или коњском запрегом превозило кући. Снопови су се затим слагали у стогове да одстоје месец дана, а тек онда су били спремни за вршидбу. У жељи да млађим генерацијама покажу како се некада радило и са каквом муком се долазило до хлебног зрна, Мачвани су купили 1993. парну машину за вршај која је данас стара више од једног века.
– Ова машина произведена је у Будимпешти. Тако се годинама радило. Ми смо желели да се старији подсете како се некада радило, а млади то исто да виде. То су била друга времена. Људи су били упућени једни на друге. Једни другима су помагали и било је само битно да се посао заврши. Све се радило ручно, а вршај помоћу ове парне машине. Она има ложиште позади, где се ложе дрва или слама. Температура загрева воду, ствара се пара и она покреће механизам који је преко каиша повезан на дреш – каже Обрад Уларџић из Друштва за очување обичаја старе Мачве.

Припрема парне машине (Фото: М. Ч. Губелић)

Старији мештани веома су емотивни када виде како машина ради, јер их то врати неколико деценија уназад. Већина њих су као деца учествовали у вршају.
– Нама је било само да дођемо и видимо како то ради, а кад нам дају неко задужење, нема за нас веће среће. Било је довољно да држимо онај апарат ако дође до пожара. Волели смо да гледамо како ради каиш, како дреш избацује сламу и пшеницу, а цело село се окупи. Неки бацају снопове, други носе сламу, а мушкарци џакове пуне жита. Њих прво мере на ваги, да се види колики су приноси, а онда их носе у окна у магази – присећа се Рајко Арнаутовић.

Вршај на старински начин (Фото: М. Ч. Губелић)

Машину је репарирао Слободан Милићевић из Богатића, тако да и данас, иако времешна, врше жито без проблема.
– Ова парна машина произведена је у корпорацији немачке и енглеске фирме 1913. године. Ми смо је купили у Ечкој. Рестаурација је трајала пар месеци. Након тога, први пут у Мачви почео је “Изажањац” – прослава завршетка жетве и симболични вршај за народ. Негде, 2001. године направљена је пауза, а сада смо је поново покренули да покажемо колико је то леп, али и тежак посао. То треба да виде наши нараштаји, али и да након тога уживамо у нашој лепој мачванској музици – прича Слободан Милићевић који је са Властимиром Петровићем, на далеко чувеним мајстором, рестаурирао машину.

Начин на који се некада обављао вршај (Фото: М. Ч. Губелић)

На крају завршавало се песмом, у славу мачванске равнице која их хлебом храни.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *