Дистрикт
У фокусу

У ишчекивању младе прође живот!

У Посавотамнави скоро свако село “мучи муку” са нежењама. Више је то њихова мука коју тешко деле са другима. Само у селу Каона, где живи 250 мештана, има око 40 неожењених младића, који увелико газе четврту деценију. Више немају ни наду да би се нешто могло променити. Живе у својој тишини. Ћуте и када би причали, јер немају са ким. Нема овде више ни страха од самоће, јер су се на њу навикли.
“Ја сам синоћ са мојом мајком бројао и набројали смо 38 неожењених мушкараца старијих од 30 година. Има и оних који су прешли шездесету, а остали су сами. У свим овим кућама што видите иза мене су неожењени мушкарци”, прича Слободан Васић, који се на време оженио да не би дочекао овакву судбину.

Опустели домови (Фото: Ј. Губелић)

Судбина или нешто друго? Баш њу криве када ноћ у Посавотамнави оглуви. Ту су рођени и ту су остали на својој земљи. Зидали су куће које су данас готово празне. Тако је у сваком сокаку овог мирног села. Одају их напуштени и оронули домови. Све што је данас живо у њима су оструге и шибље изникли из темеља кућа. За неке још постоји шанса да сачувају огњиште, а за многе је касно.
“Има Чеда, Пера, Миломир и Мирослав, има један прешао шездесет година. Сад је овде био један испред продавнице. Нема, гаси се село. Све нас је мање. Нема ни деце, не рађа се више као некад. Нема свадби, весеља”, прича Вера Ракић.

Нежење из Каоне ( Фото: Ј. Губелић)

Много је разлога због којих је оваква слика. То знају старији. Прошло је време уговореног брака, а са ким би и договарали када су цуре отишле у град.
“Нису мислили на време, шта друго да кажем. После је прошло време”, брани их Глигорије Ракић.

Остају само најстарији (Фото: Ј. Губелић)

Прошло је и за Сретена, који је прешао педесету. Он и брат живе сами у двоспратници, а младе ниоткуда. Све су створили за уживање, али ниједан брат није се оженио. Један је задужен за припрему хране, а на имању раде обојица. Недавно су сахранили и оца. Тек сада почињу да схватају где су погрешили.
“Док је и била нека цурица, није се мислило о томе. Мислили смо да изградимо кућу, створимо боље услове. Сад кад имамо све, за женидбу је прошло време. Кад се нисам оженио на време, сад је то тешко. Брат има четрдесет две године. За њега можда и није касно, али нећу му ја тражити цуру. Нек тражи сам, ако хоће да се жени”, прича Сретен, скроман и тих, жалећи за временима која су прошла.

Ни кућа не помаже (Фото: Ј. Губелић)

Нежење о разлозима нерадо причају. Живе свој живот којим нису увек задовољни, али се не жале. Девојке су одавде отишле, а они остали на земљи. Цуре из суседних места или вароши неће на село, па су нежењама све мање шансе да нађу жену.
“Трпеће гладна дан, а да не ради. Таквих имаш пуно. Онда неће оне на село. На селу треба радити. Све је то данас навикло да седи. На селу је тешко, мора да се ради”, прича  Мирослава Јовановић.

Оронули домови (Фото: Ј . Губелић)

Остају они који одавде немају где. Ту им је земља и дом. Већина се бави пољопривредом. Обрађују земљу и гаје стоку. До куће имају асфалт. Имају струју и телефон. Имали би где и да се венчају јер је у овом селу чувени манастир Каона у ком се на вечну љубав обећавају парови из целе Србије. Нажалост, не и нежење из Каоне.

Не помаже ни асфалт ни струја (Фото: Ј. Губелић)

У центру села је једна продавница. То им је све. Клупа и сто испред дућана овим моцима је место за дружење, причу, шалу, чашицу разговора или алкохола. Тако лакше подносе своју судбину. А каква је знају само они. Ако су и свесни, немоћни су да нешто промене.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *