Distrikt
Društvo

TRI DECENIJE SA OSMEHOM GOSTI ŠAPČANE

Dragana Mijailovića čitav grad zna kao Miju konobara, koji svakog gosta dočeka srdačno, a isprati zadovoljnog. Za 30 godina u ugostiteljstvu, poslužio je neznani broj šabačke gospode, majstora i boema, i sakupio dovoljno iskustva iz prošlog i ovog vremena za jedan obimniji roman. Reklo bi se kafanski hroničar Malog Pariza osamdesetih, ratnih devedestih i svih novih trendova dvehiljaditih, koji se i nakon tri decenije na nogama, posle slobodnog dana na posao vraća sa osmehom.

Voli svoj posao kao i prvog dana (Foto: privatna arhiva)

Od mladalačkih dana znao je da želi da bude baš to i nije se pokajao ni nakon tri decenije.
– Od 1987. godine, nakon škole, počeo sam da se bavim poslom konobara. Mislim da ga radim dobro, ali tu su drugi da procene. Kad nešto voliš bitno je da se time baviš, jer samo tako se postižu dobri rezultati. Treba da ti prija ono što radiš, bez obzira koliko je teško – savetuje Dragan Mijailović.

Glumci su mu omiljeni gosti (Foto: privatna arhiva)

Radio je u restoranima i kafanama po kojima je Šabac bio prepoznatljiv i strancima. Većina je danas zatvorena, mnogi su i srušeni, ali njegov odnos prema gostu ostao je isti. Počeo je u Ugostiteljskom preduzeću „Sava“, a od tada se ređaju Putnik, Akvarijus, Radnički, Šaran, Točak, Venac, Grand, Hotel Sloboda, Motel, Kamičak…
– To su restorani koji su imali dušu. Znalo se gde ko sedi, gde ostavlja kaput i šešir. Kao i danas, dolazili su svi, od gradonačelnika do majstora. Zorkini direktori radnih jedinica dolazili su sa poslovnim partnerima. Od pisaca, glumaca, poznatih ličnosti grada Šapca. U to vreme bilo je pravih boema, koji su danju čitali novine, a noću provodili vreme uz čašicu i muziku. Većina tih gostiju volela je intimniju atmosferu, recimo, stari Točkonja imao je separee i svako je imao prostor za sebe, ljudi nisu želeli da budu viđeni – seća se.

Usluga na zaleđenoj Savi (Foto: privatna arhiva)

S vremenom promenila su se pravila poslovanja i uživanja, ali samo u rukama iskusnog konobara ajncer ne drhti.
– Nekada je postojalo Ugostiteljsko preduzeće, to je bila institucija, samo ime kaže preduzeće gde je zaposleno oko 300 ljudi. Znao se tačan poredak, kao u vojsci i šta ko radi, kako ko izgleda i šta oblači. Gotovo vojnička disciplina. Radilo se po 7 sati. U tačno vreme restoran se zatvara i konobar ide kući. Policijske patrole pisale su kazne objektima koji rade posle 12 časova noću. Sada se radi 8 i više sati, dok zadnji gost ne izađe. Bilo je drugačije uređeno društvo, drugačije je funkcionisalo. Posao je bio siguran, prava radnika bila su uređena – objašnjava konobar, koji je učio od iskusnih kolega sa dugim kafanskim stažom, a kojih je danas sve manje u ovom poslu.
– Radio sam sa starom gardom, koji se nisu štedeli da nas nauče pravilnom pristupu poslu i gostu. A vlasnici često imaju averziju prema starijim konobarima, ne znajući da svojim iskustvom doprinose mnogo – napominje Mijailović.

U mladosti trčao polumaraton, pa fizički napor lakše podnosi (Foto: privatna arhiva)

Za trideset godina kafanski život Šapca pretrpeo je velike i nepovratne promene – od Malog Pariza do stečaja ugostiteljskih preduzeća, privatizacija i novih pravila. U međuvremenu, devedesetih, kafane su bile mesto susreta, ali i žučnih rasprava i obračuna. A dobar konobar sve društvene promene podnosi na nogama, stoički.
– Osamdesetih se drugačije doživljavao odlazak u kafanu, bio je viši nivo ugostiteljstva. Devedesete su težak period za nas konobare i za celokupno društvo, zbog siromaštva, tragičnih događaja, ljudima nije do zabave, usluga opada, mnogi lokali se zatvaraju. Bilo je ratno okruženje, ljudi su dolazili naoružani u kafiće, stave pištolje na stolove i hajde da radiš. To su stresovi, možda nećeš spavati kako treba kada dođeš kući, ali ti radiš svoj posao kao da se ništa ne dešava. Posle dvehiljaditih nastupaju privatizacije i novo doba koje je promenilo sve – priča.

Bavi se humanitarnim radom (Foto: privatna arhiva)

Na obali reke, u „Savskom miru“, gde je već 5 godina, pronašao je sopstveni mir, profesionalni i duhovni.
– Lepo je raditi na vodi, u prirodi, ljudi su opušteniji i prirodnije se ponašanju kada su na reci i na suncu, srećniji su – priča ovaj Šapčanin, kom je zadovoljstvo gostiju najvažnije.

Veliki je patriota, a zemlju ne napušta ni za mnogo veću platu (Foto: privatna arhiva)

Od konobarskog posla može se živeti mirno i lepo. Međutim, fizički nije nimalo lak – Draganu mladalačko trčanje polumaratona pomaže da izdrži tempo koji nekada podrazumeva i desetak kilometara dnevno. I pored toga kod njega će svako naići na dobrodošlicu i pitanje „kako ste“, na koje često zaboravimo.
– Uvek u kontaktu sa ljudima, uvek neka nova saznanja i poznanstva konobar ostvaruje. Meni je ovaj posao uvek pružao zadovoljstvo i velike mogućnosti. Ali konobar mora biti dobar poznavalac ljudi kako bi mogao da se snađe u svakoj situaciji. Nisam pročitao mnogo knjiga, ali one koje sam pročitao govore o tome. Ogroman je uspeh vratiti ljudima osmeh na lice. To je životni stil – priča on.

Uživa u životu i druge čini srećnim (Foto: privatna arhiva)

Kroz njegov dugi radni staž prošlo je mnogo ljudi, ali Šapčani su mu ubedljivo najdraži gosti.
– Šapčani vole restorane, kafiće, znaju da uživaju, da vreme provode u njima, da se druže u javnom prostoru. Topliji su i srdačniji nego stranci, pa i ostatak Srbije. Nemaju barijere. Šapčani su navikli da u omiljenom restoranu imaju osećaj da su kao kod kuće – ocenjuje omiljeni konobar mnogih Šapčana.

Svideo vam se tekst?

Comments

  1. Mija je legenda. Osim sto je dobar konobar on je pravi prijatelj koji se retko srece! Da je vise takvih ljudi!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *