Distrikt
Društvo

TRGOVAČKA GOSPODA MALOG PARIZA STIZALA DO BEČA I PEŠTE

Šabačke trgovce i njihove navike najbolje su u nekoliko stihova opevali Cicvarići u pesmi „Pošetali šabački trgovci“. Kroz priču o tri najizdašnija prijatelja vidimo kako trgovačka gospoda uz mnogo pompe praznike provodi u gradskim kafanama, troše ono što su znalački zaradili. Jer bili su poznati, pre svega po bogatstvu i snalažljivosti. Štošta se promenilo od vremena kada su se stoka, žito i suve šljive karavanima izvozili po čitavoj Evropi, prošli su zlatni dani socijalističkih trgovinskih preduzeća Name i AIK-a, a trgovački lanci danas izgledaju potpuno drugačije.
Ljuba Pavlović ostavio nam je najpreciznije svedočanstvo o ovoj tradicionalnoj i vekovima najznačajnijoj privrednoj grani: „Šabac je do rata bio trgovački grad prvog reda u predratnoj Srbiji. Svim njegovim ulicama, svuda na sve strane, krckala su se i tresla kola pretovarena trgovačkom robom… Trgovac toga doba je danonoćno bio u radnji, kretao se od magacina do magacina, izdavao naredbe da se roba prima, tovari i svlači na Savu. Upregao bi kola, sišao do Save, razgledao istovar i utovar robe, pregledao kako se radi i odmah se kolima vraćao u radnju. Ovako je bilo kod onih koji su izvozili. A trgovci druge branše su morali biti od jutra pa do predveče u radnji i održavati pazar. Pazarivalo se tako da su i gazda i momci imali pune ruke posla. Pri ovakvom poslovanju para je uveliko padala, dugovi su se na vreme plaćali, narudžbine se odmah vršile, imalo se šta odvojiti za povećanje radnje i za starost.“

Trgovina štofovima imala je primat u novijem dobu (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)

Trgovina je oduvek bila osnovno zanimanje stanovnika palanke na Savi za čiji je ubrzan razvoj najvažnije bilo tržište žita i krupne stoke, prenošene karavanima iz Bosne, Hercegovine. U vreme ondašnjih vašara, marveni trg vrveo je od volova, ovaca i koza doteranih sa svih krajeva zemlje, iz Austrije i Bosne. Paralelno sa borbom za nacionalnu odvijala se i borba za ekonomsku nezavisnost, pa uoči Prvog srpskog ustanka od 56 srpskih porodica pominju se 42 trgovca. Nakon oslobođenja grada 1807. godine osnovani su Magistrat i Trgovački sud, a ustanički organi vlasti proglasili su Šabac otvorenim gradom za sve zanatlije i trgovce koji žele da se u njemu nastane.

Čuvene šabačke trgovačke porodice imale su zavidan kapital (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)

Na obali Save prema Klenku, otvorena je agencija za izvoznu i uvoznu trgovinu, pored koje je nikla i radionica za izradu brodova i dereglija — prva radionica (brodogradilište) u Srbiji. Lađe, koje su obično prodavane zajedno sa robom, plovile su čak do Braile.
U grad je istovremeno doseljeno više hiljada stanovnika iz okolnih zemalja i drugih udaljenijih krajeva, bilo je i Rudničana, Valjevaca i Užičana, mahom izvoznih trgovaca. Grad se 1811. godine udvostručio. Prema planu ekonomskog i populacionog osnaživanja, zanatlije, trgovci i deca sposobna za trgovinu i zanate zadržavana su u gradu, a ostalo stanovništvo naseljavano je po okolnim selima. Za vreme uprave Jevrema Obrenovića izvoznička trgovina je cvetala, a šabački trgovci stizali su do Beča i Pešte. Izvozilo se žito, zatim stoka — posebno svinje i drvo. Preko trideset godina najpoznatiji i najbogatiji izvoznik stoke bio je Tešman Soldatović, a među izvoznicima žita ističe se Dimitrije Glavinić, biran za šabačkog predsednika opštine i narodnog poslanika.

Glavni zamajac razvoja grada oduvek je bila trgovina (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)

I u vreme ratova 80-tih godina 19. veka, uprkos onemogućenom kontaktu sa okolnim tržištima, izvozničke kuće Šapca uspostavljaju jake poslovne veze sa Bečom, Peštom, Trstom i drugim mestima u Evropi. U to vreme primat u izvozu ima suva šljiva, koja se volovskim kolima dopremala do Šapca iz udaljenih krajeva i u naročitim sušnicama pripremala za inostrano tržište. Joca Jovanović, jedan od najuglednijih šabačkih trgovaca, prvi je prihvatio plasiranje šljive na evropsko tržište. Osnovao je prvi akcionarski zavod u Šapcu, Šabačku štedionicu, Šabačku zadrugu i banku. Bio je narodni poslanik i senator, kao i potpredsednik i predsednik Narodne skupštine.

Dame su iz uvoza mogle nabaviti odeću po poslednjoj modi (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)

Mnogi izvori iz ovog perioda govore o Šapcu kao o prvoj trgovačkoj varoši posle Beograda. Prema svim popisima u Šapcu je od svih zanimanja uvek bilo najviše trgovaca raznih profila – trgovci mešovitom robom, bakali, trgovački spekulanti i zakupci, piljari, sitničari, trgovci stokom. Da su Šabac i Mačva bili centar trgovine stokom i žitom govore i podaci iz vremena Carinskog rata Austro-Ugarske i Srbije (1906—1911), kada je stoka je masovno krijumčarena na ovom prostoru.
Bogato zaleđe, trgovinska tradicija i veliki broju iskusnih trgovaca koji su raspolagali znatnim kapitalom, učinili su da Šabac sve do Prvog svetskog rata ostane jedan od najznačajnijih tržišnih centara u Srbiji. Mnoga deca šabačkih trgovaca odlaze na školovanje u prestonice najrazvijenih evropskih zemalja, da bi se posle završenih studija našli u radnjama svojih roditelja da nastave porodičnu tradiciju. To govori koliko je ovaj posao bio unosan. Milan Jovanović, sin trgovca, završio je filozofski fakultet u Beču, a njegov brat Dragutin, takođe trgovac, diplomirao je na pravnom fakultetu. Pravnik je bio i Vlada Tošković. Diplome visoke trgovačke škole u rangu fakulteta imali su Vlada Milićević, Joca Jovanović i drugi. Dakle, mnogi šabački trgovci bili su obrazovani intelektualci.

Trgovačke radnje bile su bogato opremljene (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)

Ovaj grad je pre Velikog rata imao oko 30 krupnih trgovaca — izvoznika, među kojima su najpoznatiji bili Joca Jovanović, Dimitrije Krsmanović, M. Tadić, Paranosi, Vinterštajn, Soldatović, Spasojević, Ukropina i drugi. Beleške govore da su njihovi magacini bili prepuni, njihova poslovna veština velika, a bogatstvo zavidno. „U kasi bakalina Svetozara Pavlovića bilo je u svako doba najmanje 50 000 dinara u zlatu, a Mihajlo Zamurović za 24 časa mogao je da isplati bez pozajmice 190 hiljada dinara u zlatu.“
Zbog velikih stradanja i gubitaka u Prvom svetskom ratu bogatiji trgovci napuštaju Šabac i najčešće odlaze u Beograd, a oni sa fakultetskom diplomom nalaze posao u državnoj službi i bankama. Samo 1929. godine bankrotiralo je 22, a 1930. godine 6 trgovaca. Od puštanja mosta na Savi u železnički saobraćaj očekivalo se mnogo, međutim, trgovina se ipak nije vratila na staro. U to vreme najpoznatiji šabački trgovci, izvoznici žita su Jova Manojlović, Milan Ilijić, Risto i Jova Ukropina, braća Radojković, Ilija Paranos i Niška Generalna Banka, a najveći izvoznici stoke Mačvani Dušan Sokić i Mihajlo Smiljanović.

Trgovalo se na veliko i na malo (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)

Nakon Drugogo svetskog rata i izvršene nacionalizacije socijalistička trgovina postepeno je jačala i dobila nove oblike. Grad je 1948. imao 125 prodavnica sa 449 zaposlenih, da bi 25 godina kasnije taj broj porastao na 202 prodavnice i 1 092 zaposlena radnika. Mnoge manje trgovinske organizacije videle su perspektivu u udruživanju – krajem 1975. godine četiri najveća trgovinska preduzeća u Opštini Šabac – „Nama”, „Pocerina”, „Mišar” i „Napredak” počinju da posluju pod nazivom — Trgovinsko preduzeće „Nama” — Šabac. Ovo preduzeće sa oko 1230 radnika svih kvalifikacija bilo je po veličini treći radni kolektiv u opštini . Drugo veće preduzeće ovog tipa je AIK „Šabac” koji je raspolagao mrežom od 92 prodavnice u gradu i okolini, sve do Zvornika i Sarajeva.

Izvori:
Iz spisa „O Valjevu i Šapcu“, Ljuba Pavlović
Ekonomske funkcije Šapca i njihov uticaj na kretanje i strukturu stanovništva, Miodrag Kovačević

Svideo vam se tekst?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *