Дистрикт
У фокусу

РАСТАО У ДОМУ И ХРАНИТЕЉСКОЈ ПОРОДИЦИ, АЛИ МАЈЦИ КОЈА ГА ЈЕ ОСТАВИЛА ЖЕЛИ ДА ЗАПАЛИ СВЕЋУ

Свако вече, кад легне у постељу у соби од 12 квадрата на периферији Шапца, Стефан дуго не може да заспи. Не дају му мира Јасмина, Драгутин и сви незнаци, који су прошли кроз његов неспокојни живот. Пита се да ли је Драгутин његов отац, или је Јасмина, чије име стоји у рубрици „мајка“, то име насумично изговорила, када су је у болници питали ко је отац дечака. Можда је у порођајном ропцу, из само њој знаних разлога промрмљала то мушко име скривајући идентитет човека, чија крв тече венама тек рођеног дечака, косе црне као угарак. У крхком телу, дечак је и сада, али кад гура колица до врха пуна шљунком, сведочи да је одрастао човек иако му је тек 22. Потамнео од првог пролећног сунца, јер већ су две године откако се осамосталио, па кад угреје или температура падне испод нуле, сам зарађује за живот. Тај живот дала му је Јасмина, бар тако пише у Изводу матичне књиге рођених, а све остало за њега је само сведочење које је слушао у дому за незбринуту децу или сазнао прислушкујући кроз кључаоницу у соби хранитеља, који су се бринули о њему.
– Често сам размишљао како бих волео да је упознам и питам због чега ме је оставила, како је могла то да уради. Свако на овом свету заслужује да има родитеље – прича Стефан, који је живот провео по домовима и хранитељским породицама.

О мајци зна само из приче (Фото: М. Лазић)

О Јасмини зна само из приче, а о оцу није чуо никада ни реч. Из разговора је сазнао да га је оставила у шабачкој болници и без речи нестала. Никада га није потражила нити се распитивала да ли је жив.
– Чуо сам да је она била алкохоличарка и није хтела да ме гаји, па ме је оставила. Прича се и да ја нисам Драгутинов син, да је то написано само да та рубрика не буде празна. Увек сам желео да видим своје родитеље, да их упознам, а највише бих волео да знам да ли имам брата или сестру – прича Стефан који чак не зна ни ко му је изабрао име, које лепо иде уз презиме Стевановић.
Волео би да им опрости, али ни сам не зна коме и како. Можда, када би имао неку олакшавајућу околност за Јасмину, Драгутина, или те незнанце који су у његов живот ушли без питања.
– Често сам размишљао да је потражим. Прво бих је питао зашто ме је родила. Кад неко роди дете, он треба да се брине о њему, да га одгаји и изведе на пут, а не да га одбаци. Тешко је то опростити. Најбогатији је човек који има родитеље са којима може негде да оде, на море, у природу, када има свој дом. Ја немам ништа од тога. Волео бих да имам брата или сестру, да их загрлим, да и ја знам да имам неког свог. Замисли како је то кад имаш рођену мајку, а ја не знам какав је тај осећај – прича овај младић, прерано сазрео за своје године.
Из шабачке болнице пребачен је у дом за незбринуту децу. Социјални радници и другари сличне судбине били су његова породица до десете године. Да су га родитељи оставили схватио је када је дошао у хранитељску продицу, јер је тада видео да друга деца имају маму и тату.

Живи у дванаест квадрата и сања да има свој дом (Фото: М. Лазић)

– Сећам се да сам плакао када је та жена дошла у дом по мене. Био сам мали, нисам ништа знао. Они су ме прихватили и заволели. Понашали су се према мени као да сам њихово дете. Скоро да није било разлике између њихова два сина и мене. То је једна дивна породица – прича о Андрићима, код којих је био донедавно.
Никада није имао довољно снаге и храбрости да потражи адресу на којој је у документима пријављена његова мајка. Нија знао како да оде, нити је имао са ким. У међувремену је чуо да је мајка умрла, али никада није сазнао да ли је то истина.
– Ако је то тачно, волео бих да знам где је сахрањена и да одем да јој запалим свећу недељом или за празник. Не знам ни да ли је отац жив и ко би тај човек могао да буде – прича.

Стефан жели да има своју породицу, јер је му то драгоценије од новца (Фото: М. Лазић)

У Шапцу је завршио Школу примењених уметности, смер грнчар. Пре две године почео је да ради у шабачкој грађевинској фирми „Тес“. Власник Драгољуб Милутиновић и његова супруга Светланка, познати као велики хуманисти, поред плате, обезбедили су му смештај.
– Ја сам се са газдом договорио да сваког месеца одвајам по 150 евра на банкарску штедну књижицу да једног дана купим стан. Они су предивни и ја сам им захвалан, али ако се нешто догоди, ја нећу имати где да живим. Желео бих да и ја имам нешто своје, кров над главом. Бог ме је погледао, омогућио ми да се одгајим и школујем, али ми је дао да се мучим цео живот јер немам никог свог и ништа своје. Желео бих да се оженим и имам своју породицу. Кућа ми је потребна да бих имао где да живим, али новац није богатство. Деца су највеће богатство. Ја моје дете не бих никада оставио. Ја би своје дете волео и бринуо се о њему. Кад останем сам, сетим се моје мајке и расплачем се. Ја тако нешто никада не бих урадио – прича овај младић, који је остављен као беба.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Comments

  1. Neka se meni javi ovo napaceno dete.Majka sta znaci koliko toliko da oseti bilo bi jos nekom drago.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *