Distrikt
Zanimljivosti

Poštovao svoga konja, pa mu podigao spomenik

U podgorskom selu Osečina postoji jedinstven spomenik konju, koji svedoči o ljubavi između ove plemenite životinje i čoveka. Ratnik iz ovog kraja Vladislav Petrović sahranio je konja Acka i podigao mu spomenik, želeći tako da mu oda počast jer je sa njim učestvovao u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Obeležje se nalazi na imanju porodice, pored seoskog puta u Osečini (Foto: J. Gubelić)

“Vladislav Petrović, ekonom iz Osečine, ovde sahrani svog konja Acka kojim posluži svog gospodara ceo Balkanski i Evropski rat” – deo je poruke na epitafu kojom je Vladislav želeo da izrazi zahvalnost prema konju, koji je bio uz njega dok je branio otadžbinu.

Natpis svedoči o vezi čoveka i konja (Foto: J. Gubelić)

Sa njim je vojevao 8 godina. Zajedno su prošli oba balkanska i Prvi svetski rat, a zatim su do 1920. čuvali granicu Kraljevine između Slovenije i Italije. Acko je, pomažući svom gazdu u najljućim okršajima, pokazao sve vrline svoje vrste.
“Kad Švabe zapucaju, konj legne po zemlji. Kad počne mitraljez i puščana vatra ne mrda nikud. A kad Švabe prestanu sa pucanjem, on se onda digne i najvećim galopom stigne druge konje”, priča Ranko Petrović, unuk Vladislava Petrovića.
I on je Acku spasao život, kada mu je smrt pretila zbog iznemoglosti. Godine 1916, posle povlačenja preko albanskih i crnogorskih planina, srpska vojska iskrcala se na francusku obalu, gde su francuski veterinari hteli da se reše izmučenih srpskih konja. Vladislav i njegovi saborci nisu mogli da se rastanu od vernih prijatelja.
“Francuski lekari hteli su da pobiju sve te konje jer nisu bili u stanju da nastave dalje ratovanje. Međutim, šta se tu desilo – naši junaci, koji su bili sentimentalno vazani za svoje konje, to nisu hteli da dozvole, povadili su svoje pištolje, i počeli da plaču, tako da su se Francuzi sažalili na to, obezbedili najbolje lekare i uspeli da oporave konje”, objašnjava Svetozar Gačić, direktor TO Podgorina.

Priča o konju Acku i Vladislavu legenda je ovog mesta (Foto: J. Gubelić)

Posle šet godina ratovanja, po povratku kući, Vladislav je, kako priča njegov unuk Ranko, svog konja, kog je zvao bratom i drugom, vodio svugde sa sobom, na sva slavlja, a na zaprepašćenje naroda, nisu se razdvajali ni pod šatrama na vašarima. Tolika je bila ljubav čoveka i njegovog konja.
“On osedla konja za vašar, sredi ga, i vodi ga pod šatru, a u kesi nosi kocke šećera. On je bio radikal, sa radikalima sedi i pije, a povremeno konju daje šećer. A plaćao je čoveka, ako se konj uneredi, da počisti”, priča Ranko Petrović.
Prepričava se sa kolena na koleno kako je odneo opkladu meštaninu koji je njegovog konja nazvao pogrdnim imenom. Vladislavu je bilo lako da se kladi, jer je mogao da se pouzda u inteligenciju svog ljubimca.
“Opkladi se sa tim čovekom, u dukat, da će konj od crkve, gde je vašar, da dođe sam kući i polože drugom čoveku po dukat. Onda konja izvede iz vašara, i pusti ga, i konj sam dođe kući pred kapiju”, kaže.
Kad bi se konj razboleo, Vladislav je prezao ostale svoje konje i odlazio po veterinare čak do Loznice, jer je želeo da pruži najbolje lečenje Acku. Štedeo ga je bilo kakvog napora, jahanja i tegljenja, peške je išao, a konja vodio pored sebe.

Umesto nadgrobne slike obris konja (Foto: J. Gubelić)

Rastavila ih je smrt životinje. Vladislav, kom je to veoma teško palo, želeo je da ga sahrani na porodično groblje da počivaju zajedno. Ta želja mu, međutim, nije ispunjena.
“Kada je konj uginuo, to je bila velika žalost, kao da je čovek umro. Hteo je da ga sahrani dole u porodično groblje i da se on sahrani pored konja. Međutim, bio je neki pop Zarija, i rekao mu – Vladislave, ne mogu životinje sa narodom u groblje da se sahranjuju.”
Najbolju bukvu posekao je za sanduk, a uginulu životinju izvukao sankama na proplanak pored puta u selu Osečina. Celo selo došlo je da isprati konja, kog su svi poštovali.
“Dole su prostrli seno, čaršav, šarenicu i jastuk, čarfavom ga pokrili i druge daske od gore poređali da ne padne zemlja na njega. Tako su ga sahranili”, priča unuk.
Groblje uređuje Ranko, a spomenik stoji čvrsto, gotovo jedan vek kao jedinstven svedok neizmerne ljubavi čoveka prema konju.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *