U trenutku najveće sreće, kada je Mitru Pavloviću trener Veselin Vuković prognozirao sjajnu karijeru, posle odlično odigrane utakmice u Grčkoj, njegov otac, čuveni trener „Vanzemaljaca“ ga je pozvao i rekao: „Vidi, tvoj najveći domet je da budeš prosečan superligaš. Ti izaberi šta ćeš, ali fakultet moraš završiti“. Tada su mu se srušili svi snovi. Sada shvata da je njegov otac bio u pravu, a da je zahvaljujući njegovim savetima danas odličan profesor, uspešan trener i, pre svega, čestit čovek.
Najveći uspeh postigao je sa Radničkim (Foto: privatna arhiva)
Koliko je teško biti dete čuvenog Aleksandra Ace Pavlovića, na svojoj koži najbolje je osetio Mitar. Ni danas ne zna da objasni da li je želja „majstora taktike“, dok ga je kao dečaka vodio na utakmice i treninge „Metaloplastike“, bila da zavoli ovaj sport, ili samo da ga vaspitava u tom duhu, ali je Mitar tek sa 12 godina, posle fudbala i karatea, stao ispred njega i rekao: „Želim da treniram rukomet“. Nije se protivio vrli znalac rukometa, ali ono što će uslediti, bila je, malo je reći prava noćna mora za dečaka, koji je rastao uz loptu sa mirisom poliuretana i smole.
Genetika je učinila svoje (Foto: privatna arhiva)
– Odnos mene i mog oca, igrača i trenera, u to vreme bio je specifičan. Za celu moju igračku karijeru ja ne znam da li me je pogledao deset puta dok sam igrao. Dok su roditelji druge dece dolazili, raspitivali se i gledali svoju decu, on je meni govorio: „Idi ti tamo, ti treba da se dokažeš treneru. Kada je trebalo da pređem iz juniora u prvi tim, on je bio odsutan, jer je bio trener u Kuvajtu. Međutim, Vuk me je pozvao u prvi tim, ali kada je sledeće godine došao Aleksandar Pavlović u prvi tim, tj. moj otac, on je meni rekao da idem kod Dragana Tanasića Tempe, koji je trenirao juniore, jer sam tamo potrebniji. Kamo sreće da se to desilo jednom. Čim me neko vrati u prvi tim, on dođe i ponovo me unazadi. To je trajalo 4-5 godina zaredom. Imao je takav odnos prema meni. Ja ne znam da li je on strahovao da neko ne kaže: „Lako je njemu, on je tu zbog tate“. Tada mi je bilo krivo, ali sada vidim da me je učio i naučio da se borim i izborim sa svim tim stvarima. Smatram da sam u tom periodu zasluživao da budem prvotimac, ali moj put je bio dosta teži za razliku od druge dece. Tek kada je otišo za Kuvajt, trener me je pozvao i rekao: „Mladiću, tebi je mesto ovde i 1999. godine postao sam prvotimac“ – priseća se Mitar Pavlović, koji je danas uspešan trener.
Aleksandar Pavlović na rukama svojih igrača (Foto: privatna arhiva)
Manje od dve decenije, od tog trenutka, trebalo mu je da ponese titulu najboljeg trenera. Krv nije voda, rekli bi svi koji ovu porodicu poznaju. Govore i slike. Isti je Aca dok sedi sa timom ispred pehara, koji je osvojio sa klubom. Očeličen, energičan, vedar, nasmejan, kulturan. Taktičan sa igračima i stručnim štabom. Prerano sazreo kroz sport i život.
– Sećam se kada sam dobio poziv da igram za reprezentaciju Vojvodine. U Hali „Pionir“ igrali smo predigru reprezentacijama Jugoslavije i Francuske. Dva dana pred utakmicu ja sam bio na okupljanju i sve je proteklo kako treba. Međutim, u tom trenutku, nekim čudom dovode mog oca za selektora. Na moju sreću ovog puta nije me izbacio iz reprezentacije i otišao sam na utakmicu. Međutim, igrao sam, pa puno je pet minuta. Te večeri vraćali smo se svi zajedno kući za Šabac. Moja majka, sva srećna što sam zaigrao u reprezentaciji, pita: „Mitre, kako si igrao? Ja kažem: „Dobro sam igrao“. Ona me dalje pita koliko sam igrao, a ja odgovaram: „Celih pet minuta!“. E, na sve to je moj otac „mrtav-hladan“, onako, usput, ironično prokomentarisao: „Šta reče, koliko si igrao?! Celih pet minuta“, iako smo svi znali da je to bila njegova odluka. Mama je tada na njega osula paljbu, uz komentare da ja zbog njega nikada neću postati igrač, a onda je on samo kratko rekao: „ Igrao je koliko je bilo potrebno“. Jednostavno, kad god je bio pored mene, bilo mi je teško da se istaknem. Nije mi davao preterane šanse da se dokažem i uverim ga da sam vredan toga. Sad, sa ove tačke gledišta, zahvalan sam mu do neba. Naučio me je pravim vrednostima, kako da se ponašam kad dođem u takve situacije, ne samo u rukometu već i u životu , i to je velika životna škola – priča Mitar, čija karijera je od sportske išla ka trenerskoj.
Titulu najboljeg trenera poneo je prošle gopdine (Foto: J. Gubelić)
Više puta pomišljao je da napusti sport. Upornost se jednostavno nije isplatila, kao ni rezultati. Kada je 2000. godine upisao Fakultet za sport i fizičku kulturu u Novom Sadu, posle pola godine pozvao ga je Vladica Spasojević da potpiše ugovor i tako je krenula sportska karijera.
– Do 2005. godine bio sam u Metaloplastici, posle toga me je zvao Nikola Jevremović Gužva iz Valjeva, koji je bio trener „ Fidelinke“ iz Subotice. Tamo sam proveo godinu dana. Posle toga odlazim u „Rudar“ iz Kostolca, a onda sam tri godine igrao u „Radničkom“ iz Kragujevca. Ostaće zabeleženo da sam dve godine bio kapiten, iako sam u klub doveden iz drugog grada – priča.
Zajedno su od samog početka (Foto: J. Gubelić)
Te 2009. rešio je da okači patike o klin. Završio je fakultet i odlučio da radi kao profesor. Međutim, dve godine kasnije događa se ono o čemu je samo mogao da sanja.
– Miša Stanić, Slobodan Ražić i ja smo sedeli i razgovarali o onom o čemu sam ja, kao čestit, pošten i čovek koji prezire nepravdu, često razmišljao. Svaki dan sam sretao momke koji su talentovani, a nikad nisu dobili priliku da se dokažu u prvom timu Metaloplastike. Miša Stanić je došao na ideju, jer je on igrao i bio trener nekada u rukometnom klubu u Bogatiću, da bismo mogli da pokrenemo klub – priseća se.
Tim koji je od “beton lige” stigao do elite (Foto: J. Gubelić)
Za pola sata su se dogovorili. Krenuli su samo sa entuzijazmom, bez hale, novca za igrače i upravu. Momci iz ovog kraja koji su se penzionisali u svojim klubovima, udruženi sa mladićima koji vole i žele da igraju rukomet, uz finansijsku pomoć opštine Bogatić iznajmljivali su hale i dugo vežbali ne tražeći ništa, osim rezultata. Od Srpske, preko Druge lige, pa do elite. Tako je mali klub „od beton lige“ stigao u sam vrh srpskog rukometa. Danas, uz podrušku tima koji je tu od osnivanja, igraju Super B ligu. Od samog početka trenira ih Mitar Pavlović.
Danas je za svoj uspeh zahvalan ocu (Foto: J. Gubelić)
U međuvremenu, Mitar je počleo da radi u Medicinskoj školi, na poziv tadašnjeg direktora Saše Pajića.
– Posle razgovora rekao sam mu da znam da su čuda retka ali moguća. Međutim, nije mi bilo jasno zbog čega je baš mene odabrao, a on je tada odgovorio:“ Ti si pošten, vredan i zaslužio si to, a ovo će ujedno biti i zahvalnost tvom ocu za sve ono što je učinio za Šabac – priseća se, ponosan na svog oca, ali i na činjenicu da ga nije izneverio.
