Дистрикт
У фокусу

ОТАЦ МУ ЈЕ ГОВОРИО ДА ЋЕ БИТИ ПРОСЕЧАН СУПЕРЛИГАШ, А ОН СЕ ДОКАЗАО КАО ИГРАЧ И ТРЕНЕР

У тренутку највеће среће, када је Митру Павловићу тренер Веселин Вуковић прогнозирао сјајну каријеру, после одлично одигране утакмице у Грчкој, његов отац, чувени тренер „Ванземаљаца“ га је позвао и рекао: „Види, твој највећи домет  је да будеш просечан суперлигаш. Ти изабери шта ћеш, али факултет мораш завршити“. Тада су му се срушили сви снови. Сада схвата да је његов отац био у праву, а да је захваљујући његовим саветима данас одличан професор, успешан тренер и, пре свега, честит човек.

Највећи успех постигао је са Радничким (Фото: приватна архива)

Колико је тешко бити дете чувеног  Александра Аце Павловића, на својој кожи најбоље је осетио Митар. Ни данас не зна да објасни да ли је жеља „мајстора тактике“, док га је као дечака водио на утакмице и тренинге „Металопластике“, била да заволи овај спорт, или само да га васпитава у том духу, али је Митар тек са 12 година, после фудбала и каратеа, стао испред њега и рекао: „Желим да тренирам рукомет“. Није се противио врли зналац рукомета, али оно што ће уследити, била је, мало је рећи права ноћна мора за дечака, који је растао уз лопту са мирисом полиуретана и смоле.

Генетика је учинила своје (Фото: приватна архива)

– Однос мене и мог оца, играча и тренера, у то време био је специфичан. За целу моју играчку каријеру ја не знам да ли ме је погледао десет пута док сам играо. Док су родитељи друге деце долазили, распитивали се и гледали своју децу, он је мени говорио: „Иди ти тамо, ти треба да се докажеш тренеру. Када је требало да пређем из јуниора у први тим, он је био одсутан, јер је био тренер у Кувајту. Међутим, Вук ме је позвао у први тим, али када је следеће године дошао Александар Павловић у први тим, тј. мој отац, он је мени рекао да идем код Драгана Танасића Темпе, који је тренирао јуниоре, јер сам тамо потребнији. Камо среће да се то десило једном. Чим ме неко врати у први тим, он дође и поново ме уназади. То је трајало 4-5 година заредом. Имао је такав однос према мени.  Ја не знам да ли је он страховао да неко не каже: „Лако је њему, он је ту због  тате“. Тада ми је било криво, али сада видим да ме је учио и научио да се борим и изборим са свим тим стварима. Сматрам да сам у том периоду заслуживао да будем првотимац, али мој пут је био доста тежи за разлику од друге деце. Тек када је отишо за Кувајт, тренер ме је позвао и рекао: „Младићу, теби је место овде и 1999. године постао сам првотимац“ – присећа се Митар Павловић, који је данас успешан тренер.

Александар Павловић на рукама својих играча (Фото: приватна архива)

Мање од две деценије, од тог тренутка, требало му је да понесе титулу најбољег тренера. Крв није вода, рекли би сви који ову породицу познају. Говоре и слике. Исти је Аца док седи са тимом испред пехара, који је освојио са клубом. Очеличен, енергичан, ведар, насмејан, културан. Тактичан са играчима и стручним штабом. Прерано сазрео кроз спорт и живот.
– Сећам се када сам добио позив да играм за репрезентацију Војводине. У Хали „Пионир“ играли смо предигру репрезентацијама Југославије и Француске. Два дана пред утакмицу ја сам био на окупљању и све је протекло како треба. Међутим, у том тренутку, неким чудом доводе мог оца за селектора. На моју срећу овог пута није ме избацио из репрезентације и отишао сам на утакмицу. Међутим, играо сам, па пуно је пет минута. Те вечери враћали смо се сви заједно кући за Шабац. Моја мајка, сва срећна што сам заиграо у репрезентацији, пита: „Митре, како си играо? Ја кажем: „Добро сам играо“. Она ме даље пита колико сам играо, а ја одговарам: „Целих пет минута!“.  Е, на све то је мој отац „мртав-хладан“, онако, успут, иронично прокоментарисао: „Шта рече, колико си играо?!  Целих пет минута“, иако смо сви знали да је то била његова одлука. Мама је тада на њега осула паљбу, уз коментаре да ја због њега никада нећу постати играч, а онда је он само кратко рекао: „ Играо је колико је било потребно“. Једноставно, кад год је био поред мене, било ми је тешко да се истакнем. Није ми давао претеране шансе да се докажем и уверим га да сам вредан тога. Сад, са ове тачке гледишта, захвалан сам му до неба. Научио ме је правим вредностима, како да се понашам кад дођем у такве ситуације, не само у рукомету већ и у животу , и то је велика животна школа – прича Митар, чија каријера је од спортске ишла ка тренерској.

Титулу најбољег тренера понео је прошле гопдине (Фото: Ј. Губелић)

Више пута помишљао је да напусти спорт. Упорност се једноставно није исплатила, као ни резултати. Када је  2000. године уписао Факултет за спорт и физичку културу у Новом Саду, после пола године позвао га је  Владица Спасојевић да потпише уговор и тако је кренула спортска каријера.
–  До 2005. године био сам у Металопластици, после тога ме је звао Никола Јевремовић Гужва из Ваљева, који је био тренер „ Фиделинке“ из Суботице. Тамо сам провео годину дана. После тога одлазим у „Рудар“ из Костолца, а онда сам три године играо у „Радничком“ из Крагујевца. Остаће забележено да сам две године био капитен, иако сам у клуб доведен из другог града – прича.

Заједно су од самог почетка (Фото: Ј. Губелић)

Те 2009. решио је да окачи патике о клин. Завршио је факултет и одлучио да ради као професор. Међутим, две године касније догађа се оно о чему је само могао да сања.
– Миша Станић, Слободан Ражић и ја смо седели и разговарали о оном о чему сам ја, као честит, поштен и човек који презире неправду, често размишљао. Сваки дан сам сретао момке који су талентовани, а никад нису добили прилику да се докажу у првом тиму Металопластике. Миша Станић је дошао на идеју, јер је он играо и био тренер некада у рукометном клубу у Богатићу,  да бисмо могли да покренемо клуб – присећа се.

Тим који је од „бетон лиге“ стигао до елите (Фото: Ј. Губелић)

За пола сата су се договорили. Кренули су само са ентузијазмом, без хале, новца за играче и управу. Момци из овог краја који су се пензионисали у својим клубовима, удружени са младићима који воле и желе да играју рукомет, уз финансијску помоћ општине Богатић изнајмљивали су хале и дуго вежбали не тражећи ништа, осим резултата. Од Српске, преко Друге лиге, па до елите. Тако је мали клуб „од бетон лиге“ стигао у сам врх српског рукомета. Данас, уз подрушку тима који је ту од оснивања, играју Супер Б лигу. Од самог почетка тренира их Митар Павловић.

Данас је за свој успех захвалан оцу (Фото: Ј. Губелић)

У међувремену, Митар је почлео да ради у Медицинској школи, на позив тадашњег директора Саше Пајића.
– После разговора рекао сам му да знам да су чуда ретка али могућа. Међутим, није ми било јасно због чега је баш мене одабрао, а он је тада одговорио:“ Ти си поштен, вредан и заслужио си то, а ово ће уједно бити и захвалност твом оцу за све оно што је учинио за Шабац – присећа се, поносан на свог оца, али и на чињеницу да га није изневерио.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Comments

  1. Too batice…sad je sve leglo na svoje mesto zasluženo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *