Дистрикт
Друштво

НИКОЛА ЧУВА ШКОЛУ И СЕЛО ДА СЕ НЕ УГАСЕ

Никола Илић, ученик другог разреда Издвојеног одељења Основне школе „Мића Станојловић“ у Малом Бошњаку код Коцељеве, једини је ученик ове школе. Захваљујући њему опстаје школа, а самим тим и село, јер је одлучио да овде похађа наставу и поред тога што је једини ученик.

Никола на путу до школе (Фото: Ј. Губелић)

Када снег напада у тамнавском крају, умеју та два километра да се отегну без друштва. Час узбрдо, па низбрдо, па док савлада пар кривина, стигне до школе на брду у Малом Бошњаку. Не плаши се ни лисица ни паса, чак се обрадује кад неког сретне на путу до школе који свако јутро прелази сам. Ако не дође, џаба су долазили домар и учитељица, јер Никола је цела школа. У дневнику је попуњена само рубрика под бројем један, може да бира клупу и столицу, али не и другаре са којима ће да се игра.
“Нема никог да се игра са мном. Играм се са учитељицом. Некад нешто правимо и тако нам брже прође време”, прича Никола.

Никола је „цела школа“ (Фото: Ј. Губелић)

Пред Нову годину били су то украси за јелку, с пролећа цртежи да украси зид. Још није појео бомбоне увијене у украсни папир да би јелка сијала лепшим сјајем. Скроман је Никола. Лепо васпитано дете. У учионици немењеној за двадесет ђака сваки дан само је њих двоје. Две табле, клупе сложене у два реда, пећ на дрва, стари компјутер који више не може ни да се покрене. То је све од инвентара. Он ни за чим не жали, посебно зими кад има снега.

Грудвање му је омиљена игра (Фото: Ј. Губелић)

Тада са учитељицом прави грудве. Онда гађају оближње борове у школском дворишту и такмиче се ко ће погодити пре. Никола готово увек победи. Вешт је у овој игри. Како и не би када вежба целе зиме.
“Ја бих са другарима играо фудбал, онда бих донео рекет и лоптицу да играмо тенис, али пошто немам са ким, ја и не доносим”, прича скромно.

Пред Нову годину је китио јелку са учитељицом ( Фото: Ј. Губелић)

Сестра је кренула у пети разред у Коцељеву. Могао је и он са њом али је остао са својом учитељицом. Прошле године их је било троје, а онда су четвртаци отишли у другу школу. Никола је остао сам.
“Он нема са ким да упореди своје знање, да се такмичи. Он је овде и најбољи и најгори ђак. Ми смо препуштени једно другом. Делимо и добро и зло. Он мени све прича а и ја њему. Ми смо као мајка и син а не као учитељица и ђак”, прича учитељица Љиљана Станојловић.

Деда трактором долази по њега (Фото: Ј. Губелић)

Кад завеје у Малом Бошњаку, дека Жарко седне у трактор и дође по Николу у школу. Ових дана није се могло другачије.
“Он није хтео да остави учитељицу и школу. Кад сам ја ишао у овој школи било нас је 53. Сад је само он. Шта да се ради. Да је и он отишао у Коцељеву, затворили би школу. Кад нема школе и цркве, нема ни села”, каже деда Жарко Илић.

Мали херој чува село да се не угаси ( Фото: Ј. Губелић)

Звоно је овде одавно утихнуло. Коме да звони кад је Никола сам. Тако овај мали херој чува школу да се не угаси а мештани Малог Бошњака чекају идућу годину када ће у школу кренути још двоје малишана.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *