Distrikt
Kultura

NATA JELIČIĆ – MLADA REVOLUCIONARKA, SVOJOM SMRĆU UŠLA JE U LEGENDU

Jedna od najveličanstvenijih i najpotresnijih priča gradske ratne istorije jeste pogibija Natalije Nate Jeličić, mlade heroine narodnooslobodilačke borbe. Sa 18 godina postala je članica KPJ-a, a sa 20 svojom smrću ušla u legendu. Ostaće upamćena kao devojka koja je legla na bombu kako bi sačuvala tajne saboraca, uzvikujući u poslednjim momentima života parolu u koju je slepo verovala: „Titova se vojska ne predaje“. Neumoljiva politička aktivistkinja, hrabra i odvažna organizatorka gotovo svih partizanskih operacija u mačvanskom kraju, život je dala za ideale i slobodu naroda. Zahvaljujući nacionalno-istorijskoj svesti pojedinaca, njeno ime i dalje krasi jednu od najstarijih šabačkih prosvetnih ustanova.

Natalija Nata Jeličić (1923-1944) Foto: privatna arhiva

Kao mnoge predratne nadničarske porodice i Natina svoju priču započinje u bosanskim planinama odakle su se Jeličići doselili u bogatu Mačvu vođeni „trbuhom za kruhom“. Porodica Natinog oca Lazara prodala je imanje ispod Grmeča i sa decom se doselila na periferiju Šapca. Porodica majke Cvete došla je iz sela Smoljana pored Sanskog mosta. Na branju kukuruza u Klenku upoznaju se Cveta i Lazar između kojih se javlja ljubav pa se 1920. godine venčavaju. Ubrzo dolaze deca, 1922. sin Dragoljub, zatim Nata, Ljubica, Stana, blizanci Živko i Živka, a ćerka Milica se rađa kada odlučuju da se osamostale iz zajednice Jeličića, u kojoj je bilo čak devetnaestoro dece. Svoj mir nalaze na imanju Srete Tucakovića, koje se prostiralo na periferiji grada, otprilike u predelu današnje Ulice Kralja Milana do rečice Kamičak.

Roditelji ispred stare kuće u nekadašnjoj Ulici Dragoljuba Jeličića (Foto: privatna arhiva)

„Kako su mi pričali, sa 100 kilograma žita i jednom svinjom odlaze da žive pod kiriju. Dok je majka gajila decu, tata je išao od kuće do kuće, radio teške fizičke poslove, često i kao amalin ispred mlina u bivšoj Partizanskoj ulici. Tu je utovarao i istovarao džakove, od kojih mu je jedno rame bilo iskrivljeno. Kao vrednog, primećuje ga tadašnji šabački bogataš Sreta Tucaković. Predlaže mu da se useli na njegov salaš i bude nadzornik njegovog imanja od 50 hektara. Salaš je bio na periferiji grada. Na njemu je bila niska mala kućica sa tri odeljenja, ogroman magacin za smeštaj useva, štala sa konjima i kravama, svinjci, bunar, zidana pekara za pečenje hleba, šupe, ambar. Ispod salaša je tekla reka Kamičak, to je ta lokacija“, priča Božica Jeremić, deveto dete Cvete i Lazara, Natina najmlađa sestra.

Na ovom mestu, u ulici Jaračkih žrtava, živeli su Jeličići (Foto: J. Gubelić)

Nata je rođena 21. decembra 1923. godine. Kao drugo dete velike porodice, rano je osetila nemaštinu. Iako je dobro učila i završila četvorogodišnju školu, zbog teških ekonomskih okolnosti krenula je na krojački zanat za koji je imala talenta.
„Prvo je bila kod krojačice koja je pokušala da je pretvori u kućnu pomoćnicu. Nata se pobunila, nije dozvolila da je baš toliko ponižavaju. Posle šest meseci roditelji je prebacuju kod Sofke Lučić i Sofije Pantoš, koje su od nje napravile odličnu krojačicu. Već posle druge godine imala je i svoje mušterije. Tata i mama su joj kupili šivaću mašinu, koja se danas nalazi u školi, koja nosi njeno ime“, priča sestra.

Natina mašina i ogrtač koji je šila čuvaju se u školi (Foto: J. Gubelić)

Za nadničarsku porodicu Jeličić nešto bolji život počeo je tek 1936. godine, dolaskom na salaš. Dotle su njihova starija deca, Dragoljub i Nata, posmatrala mukotrpan život oca i majke. Otud ne čudi što su se opredelili da nešto menjaju na bolje. Dragoljub, kog su zbog preke naravi i urođene borbenosti zvali Biber, išao je na tipografski zanat i počeo se kretati u krugovima pristalica komunističke partije. Nakon što njega prihvataju, za sobom povlači i Natu. Ona je još na zanatu okupljala prijateljice i pričala im o neravnopravnom položaju siromašnih i bogatih.
„Dragoljub je bio inicijator svega. Ilegalno ime bilo mu je Biber, a Natino Zora. Njih dvoje se angažuju u ilegalno komunističkom pokretu. Nata je bila kurir, putovala je u Beograd, navodno u nabavku robe za svoje mušterije, a zapravo je dobijala potreban materijal za dalji rad mačvanskog pokreta“, priča.

Još dok je učila zanat postaje politički aktivna (Foto: privatna arhiva)

Ovi energični i poletni mladi ljudi, puni entuzijazma, sastajali su se upravo u kući Jeličića, gde je i formiran Mačvansko-partizanski odred. Mala kuća na periferiji bila je pogodna za tajne sastanke, a roditelji, Cveta i Lazar, videvši da su im deca ozbiljna, štitili su ih dajući im signale o velikoj ili maloj opasnosti.
„Kućica za sastanke bila je okružena rastinjem pa kad su bili u opasnosti mogli su da beže kroz prozor. Tata i mama su imali dogovor, ako dolazi policija ili Nemci, oni su imitirali zvuk prizivanja prasića. Oružje su čuvali ispod magacina, a tajne dokumente i propagandni materijal, sakrivali u mojoj kolevci“, iznosi detalje najmlađa sestra i dodaje: „Kad su ih roditelji opominjali da će poginuti odgovarali su – Neko mora da gine“.

Natina najmlađa i jedina živa sestra Božica Jeremić (Foto: J. Gubelić)

Nata je, prema Božičinim rečima, a na osnovu postignuća u njenim mladim godinama, nemoguće je sumnjati u to, bila hrabra, otresita, disciplinovana, a često i stroga, čak i prema ukućanima. Imala je izražene organizatorske sposobnosti, što se u ratu ispostavilo kao veoma važno.
„Majka je pričala da je bila jaka i veoma stroga. Kad su dolazile mušterije da probaju njene stvari, za vreme slave svetog Nikole, nudila ih je kolačima kojih je bilo samo za svetkovine. Oni su odbili, a najmlađi brat Dimitrije prokomentarisao je pred njima da on ne bi odbio. Nata ga je, kad su gosti otišli, iskritikovala i istukla. Bila je autoritet u porodici. Kad je majka ponela mene, roditelji su već bili stariji, i htela je da abortira, Nata ju je sprečila u tome, tako da sam ja zahvaljujući njoj rođena“, priča sestra.

Nata i Mladen Iličić sa kojim je bila do poslednjeg časa (Foto: privatna arhiva)

Nata je 1940. postala skojevka, a na samom početku rata primljena je u Komunističku partiju Jugoslavije. Među grupom pohapšenih ilegalaca 1942. godine našao se i njen brat Dragoljub, koji je, kako se pretpostavlja, u pokušaju bekstva streljan. Porodica nikada nije pronašla njegovo telo, a njegovo hapšenje i smrt dodatno su rasplamsali njeno uverenje u borbu.

Dragoljub Jeličić stradao je 1942. i ne zna mu se trag (Foto: privatna arhiva)

Energičnom borbom i zalaganjem osamnaestogodišnja Nata održavala je vezu između Beograda i Šapca. Prikupljala je oružje i municiju. Za vreme okupacije Šapca nekoliko puta je napuštala grad, a kada su se partijski rukovodioci dali u narodnooslobodilačku borbu, jedina je nastavila ilegalni rad. Nakon razbijanja komunističke organizacije okupljala je preživele skojevce i aktiviste i nastavljala političku aktivnost. Sastanke je držala u svojoj kući, a po selima organizovala rad i povezivala saborce. Najverniji pomagač bio joj je Stole Janković. Direktno je ona uspostavljala veze sa partizanskim formacijama u Bosni i Sremu. Sakupljala je priloge za logoraše, koje je lično ili brodom nosila. Bila je mesni poverenik KPJ-a. Zahvaljujući njoj i Stoletu Jankoviću u Istočnoj Bosni je formirana Mačvanska partizanska četa. Samo nekoliko meseci nakon što je postala članica NOB-a, oduzeta joj je prilika da dočeka kraj rata i oslobođenje.

Bila je ambiciozna, stroga i pravedna (Foto: privatna arhiva)

Na sastanku AFŽ-a za pratioca dobila je Mladena Lalu Iličića, koji se sa njom povukao u ilegalu pred hapšenjem saradnika NOB-a. Krili su se u mačvanskim selima, ali su i dalje bili spona sa partizanima i skojevcima u gradu.
U noći između 25. i 26. aprila Nata i Lala bili su sakriveni na tavanu štale Radeta Vidojevića u Majuru. Planirali su bekstvo narednog jutra u Bosnu, kako bi se pridružili partizanima, ali ih je izdaja meštana u tome omela.
Nadežda Nikolić, učiteljica u penziji, svedok je događaja u poslednjim danima Nate Jeličić. Ova devedesetpetogodišnjakinja bila je bliska prijateljica Natine sestre Ljubice i očevidac Natine smrti.

Nadežda Jeremić bila je očevidac Natine smrti (Foto: J. Gubelić)

„Te noći trebalo je da idu za Bosnu, ali nije stigla očekivana poruka i sakrili su se, kako su mislili, na sigurno u štalu moga strica. Sećam se kako je moja strina jedan dan mesila dosta testa i kada sam je upitala zašto mesi, rekla je da hoće da ima za više dana. Znači da su oni toga dana došli kod njih. Iznenada su upala dva Nedićeva vojnika i počeli da se raspituju za nepoznate u kući. To je znak da su bili izdani. Komšija koji je bio u saradnji sa Nemcima je izdao“, priča Nadežda.

Na mestu štale na imanju Rada Vidojevića u Majuru gde su ubijeni danas je voćnjak (Foto: J. Gubelić)

Rano ujutru 40 žandara opkolilo je štalu. U neravnopravnoj borbi, dvadeset na jednog, mitraljeskom i puščanom paljbom neprijateljski vojnici izbušili su krov Natinog i Mladenovog skrovišta. Mladi komunisti branili su se hrabro – Iličić je imao pušku, a Nata pištolj. Žandari su obustavili paljbu kako bi poslali Radeta Vidojevića da ih pozove da se predaju, a on kada je stigao zatekao je mrtvo telo Iličićevo i Natu kako uništava hartije koje je imala kod sebe. Odbila je da se preda, a poslednje reči su joj bile: „Titova se vojska ne predaje“. Priča se da je ona ubila Mladena, jer se plašila da ne poklekne ako ih žive uhvate. Tako je i za sebe sačuvala jednu bombu.

Mladen i Nata sahranjeni su u zajedničku grobnicu na Kamičkom groblju (Foto: J. Gubelić)

„Opkolili su kuću i štalu i donosili slamu da je zapale. Usred paljbe, plafon je pao i ona je kroz njega sletela dole. Gore je bila sa Mladenom, kurirom, ali on je već bio umro. Pošto je pala, potrčala je i kroz prozor viknula „Titova se vojska ne predaje“. U tom momentu mitraljeska paljba je prešla preko nje. Narod se okupio, vojska nije branila. Ja sam je zatekla kako leži, nije bila izdahnula još uvek. Jedan vojnik je uzeo pištolj i usmrtio je. Posle je priznao mom bratu da je to učinio jer se plašio da će, ukoliko bude mogla da govori, odati neke ljude. Ubrzo je došao Mladenov otac, od šoka nije prepoznao svog sina. Nakon nekoliko minuta Milan, otac Mladenov se vratio i počeo plakati. Tada je rekao „Ovo je moj sin“, seća se.
Nata i Lala sahranjeni su u Majuru pored groblja, u jendeku, uvijeni u ćilime. Bilo je to samo šest meseci pre oslobođenja Šapca. Po oslobođenju organizovan je prenos njihovih posmrtnih ostataka na Kamičko groblje. Druga sahrana Nate i Mladena bila je velika, ceo Šabac želeo je da, kako dolikuje, isprati ovo dvoje mladih ljudi koji nisu trepnuli pred smrću za slobodu otadžbine.

Dragoljubovo ime uklesano je na istom spomeniku, ispod petokrake, iako mu telo nikada nije pronađeno (Foto: J. Gubelić)

„Komšije su došle sa kolima i konjima, a vojnici su im rekli – Nosi to đubre tamo! Taj prizor je bilo strašno gledati – uhvatili su ih za ruke i noge, bacili su njihova tela kao bundeve kad neko baca. Iskopali su rupu u blizini groblja uz šipražje i tu ih sahranili. Tela su tako ležala sve do oslobođenja. Posle oslobođenja došao je pop da opoja grob, i od škole se kretala duga povorka. Iz Majura je mnogo sveta išlo, išla sam i ja. Sahranjeni su na Kamičkom groblju“, kaže Nadežda.

Otac Lazar bio je član partije i nosilac Parizanske spomenice (Foto: privatna arhiva)

Po Natinoj pogibiji preostali članovi porodice Jeličić zatvoreni su u šabački logor. Tu su ponaosob ispitivani i prebijani. „Sestre su mi pričale da su ih tukli po tabanima. Mama je iskoristila moju bolest kao bebe od 6 meseci pa je prebačena u bolnicu. Odande je organizovala da se sve moguće prodaje i potkupe Nemci da bi pustili tatu. Tatu, Milicu i Dimitrija su pustili, a Ljubica i Živka su ostale do kraja rata. Brata Živka nisu zatvorili jer je on bio na Sremskom frontu, gde je ranjen i nosio geler u bradi do kraja života“, priča Božica Jeremić.

Bista sa Natinim likom nalazi se u dvorištu škole (Foto: J. Gubelić)

Jeličići, koji su u ratu izgubili dvoje dece, od posleratne vlasti su, po zasluzi, dobili kuću u kojoj su stanovali, okućnicu i 60 ari zemlje. Lazar, veliki radnik, kako je vaspitao i odgajio svu svoju decu, nastavio je da kupuje i obrađuje zemlju. Kad se Šabac počeo širiti iz urbanističkih razloga, da bi na mestu imanja došle uređene ulice, gradska uprava naložila je vlasniku da imanje isparceliše i proda. Tako je od nekadašnjeg velikog imanja Jeličića  nastala Ulica Dragoljuba Jeličića, sadašnja Jaračkih žrtava.

Škola od 1960. godine nosi ime Nate Jeličić (Foto: J. Gubelić)

Ulica Nate Jeličić preko puta Velikog parka u Šapcu, u blizini kuće u kojoj je živela, pre nekoliko godina nazvana je po drugoj zaslužnoj građanki Jeli Spiridonović Savić. Međutim, škola u ovoj ulici, sa izdvojenim odeljenjem u Drenovcu, i dalje nosi Natino ime, i to pre svega zaslugom njenih zaposlenih, koji, u momentu kada su gotovo sve gradske prosvetne ustanove preimenovane, nisu osetili potrebu da učine isto. Kako saznajemo u ovoj školi, tako će ostati i ubuduće.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Svideo vam se tekst?

Comments

  1. Sjajno, lepa priča. Da se ne zaboravi. Nikad.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *