Distrikt
Kultura

Mileva Marić Ajnštajn: Prkosna šabačka gimnazijalka

„Mi smo Ajnštajn – jedna stena“, odgovorala bi Mileva Marić na pitanje zašto se ni za jedan patent uz Alberta Ajnštajna ne nalazi i njeno ime. Takva je i bila. Skromna, patrijarhalna kao i porodica u kojoj je odrastala. Rođena je 19. decembra 1875. u Titelu, kao treće od petoro dece Miloša i Marije Marić. Očeva mezimica Mica, hroma devojčica krupnih crnih očiju, izdvajala se darom za matematiku i fiziku.
„Obično lice, dva topla oka, škrt osmeh, u jednu nogu hroma: to je ona!“. Tako Dragana Bukumirović u knjizi One opisuje Milevu Ajnštajn.

„Dva topla oka, škrt osmeh“, tako su je opisivale kolege

Od rođenja drugačija, kada joj je iščašen kuk, pa je zbog kraće leve noge prohodala šepajući, odrasla je u bogatoj kući oficira austrougraske vojske, pored mlađe sestre Zorke i brata Miloša. Majka Marija Ružić iz Titela bila je iz bogate porodice poreklom iz Crne Gore. Obe njihove kćerke imale su urođenu luksaciju kuka i obe školovane, a sin Miloš bio je profesor histologije na univerzitetima u Koložvaru i Moskvi.

Kuća u Kaću gde su živeli Marići

Mileva je detinjstvo provela u Titelu i Kaću. Te 1881. godine polazi u Opštu pučku školu u Rumi. Uz odličan uspeh i epitet najboljeg đaka, Mileva je pokazala naročit talenat „iz računa, crtanja i muzičkog“. Već u prvim godinama školovanja znala je crkveno pojanje naizust, a svi su bili zadivljeni njenom sposobnošću u brzom brojanju gusaka „koje je brojila kao da ima neku mašinu u glavi“. Srednjoškolsko obrazovanje započinje u Višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, a 1887. prelazi u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Tu maturira kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Kako u to vreme u Austrougarskoj monarhiji ženska deca nisu imala pravo na više školovanje, 1890. upisala se u peti razred Kraljevske srpske gimnazije u Šapcu, gde je učila francuski.

Milevine ocene iz škole u Sremskoj Mitrovici

„Mileva je u gimnaziji bila odličan đak. Radila je savesno, sabrano i sanjala o svom daljem razvitku i uspehu gde će afirmisati druge vrednosti svoje ličnosti. Ona nije imala ženskih čari i bila je ružna, ali je imala pametnu glavu i hrabru upornost, koju su vekovima razvijale žene njenog naroda u borbi sa svim teškoćama života. Bilo je prkosne samosvesti u toj devojčici, ružnoj i mračnoj“, veoma živo i dokumentovano opisuje Desanka Đurić, autorka monografije U senci Alberta Ajnštajna.

Kuća u Rumi gde je jedno vreme živele Mileva sa porodicom

U Šapcu je sklopila prijateljstvo sa vrednom, darovitom i ambicioznom Ružicom Dražić. Zajedno su maštale i kovale planove za budućnost, koji su podrazumevali školovanje i nakon mature.
„I tako rešena, krenula je u svet, taj odlazak je smatrala jedinom mogućnošću svoga života i ostvarenja svojih težnji. Nije tada mogla ni da nasluti kako je težak teret tragične sudbine ponela na svojim plećima“, piše autorka Đurić, koja je tragala za Milevinim uspomenama.

Mileva je bila đak Kraljevske srpske gimnazije u Šapcu

Maja 1892. Milevin otac dobio je premeštaj u Zagreb, a ona kao posebno nadarena i uspešna učenica dobija dozvolu da se, u svojstvu privatnog đaka, ponovo upiše u šesti razred, u elitnu mušku Kraljevsku višu gimnaziju. Pre završetka prvog polugodišta osmog razreda odlazi bez mature u Cirih sa željom da studira medicinu. Kao dopunu školovanju, završila je učiteljski seminar kod profesora Grosminstera na Višoj devojačkoj školi u Cirihu, a maturu položila 1896. na Saveznoj medicinskoj školi u Bernu i time stekla preduslov za studiranje. Nakon uspešno položenog teškog prijemnog ispita upisala se u Saveznu tehničku visoku školu u Cirihu – studije matematike i fizike. Ona je bila jedina žena i najstarija u odeljenju u kojem je Albert Ajnštajn najmlađi.

Hol Politehničke akademije u Cirihu (Foto. M. Č. Gubelić)

Tu upoznaje Helenu Kaufler, studentkinju istorije iz Beča, sa kojom će, kako godine prolaze postati nerazdvojna prijateljica. Helena je nosila ortopedsku cipelu, jedna noga joj je bila kraća, što je dodatno zbližilo dve mlade dame. Svoje buduće muževe, Mileva i Helena upoznaju upravo tokom studija u Cirihu: Alberta Ajnštajna, Milevinog kolegu sa fakulteta i budućeg nobelovca, i Milivoja Savića, inženjera hemije rodom iz Užica, budućeg ministra industrije i trgovine Jugoslavije, jednog od stratega privrednog razvoja Kraljevine Jugoslavije. Družili su se, bavili naukom i muzikom. Mileva je svirala na tamburici, kasnije i na klaviru, Helena je svirala klavir, dok je violina bila Albertov instrument.

Albert i Mileva

Romansu sa nekoliko godina mlađim Albertom Ajnštajnom započinje 1889. godine. Iako je već počela da se bavi istraživačkim radom kod profesora Vebera, uveliko pisala diplomski rad, nizom ishitrenih poteza, kao što je povlačenje projekta svoje disertacije, ona slabi svoj uspeh na fakultetu. U pansionu Englbreht, uz prijateljicu Ružicu Dražić iz Šapca, Nemicu Helenu Kaufler i druge devojke Mileva nalazi svoj mir. Sve je bliža sa mladim Ajnštajnom, sve češćim gostom devojačkog pansiona, koji je bio sklon filozofiji i muzici, pre nego nauci. Kao majstor na violini osvojio je celo Milevino društvo. Vreme odmora i razdvojenosti teško im pada: „Bez tebe mi nedostaje samopouzdanja, bez tebe ne osećam želju za radom, niti se radujem životu – ukratko, bez tebe moj život nije život“, piše Ajnštajn Milevi avgusta 1900. godine.

Učionica na fakultetu koja je zadržala izgled iz vremena kada su studirali Mileva i Albert (Foto_ M. Č. Gubelić)

Tokom zajedničkog studiranja, Milana Bota je iz Ciriha svojim roditeljima pisala i o Milevi: „Mileva nam dolazi često, to je vrlo dobra devojka, ali je suviše ozbiljna i ćutljiva. Ne bi čovek rekao da je tako pametna glava!“ Nešto kasnije, Milana Bota nešto detaljnije opisuje Milevu Marić: „… vrlo pametna i ozbiljna, mala, sitna, crnomanjasta, ružna, govori kao prava Novosađanka, pomalo hramlje, ali ima vrlo lepo ponašanje, eto, to ti je njena slika“. Milevu Marić su prijateljice sa fakulteta do starosti iz milošte zvale „Mica“. U svojim pismima Heleni, potpisivala se kao „Tvoja Mica“, (Deine Mica ili Deine Miza). Albert je bio zvaničniji, potpisivao se uglavnom kao „Albert“ ili „A. Ajnštajn“ (A. Einstein).

Milevine i Albertove ocene ( Arhiva ETH, Foto: M. Č. Gubelić)

Krajem januara 1901. godine, kod roditelja u Kaću, Mileva je rodila devojčicu. Sve vreme u ljubavnoj prepisci sa Albertom, daje joj ime Lizerl, po njegovoj volji. Krštena u pravoslavnoj crkvi pod imenom Ljubica, devojčica je imala svu pažnju u roditeljskom domu svoje majke. Njeno rođenje bilo je tajna za sve, sem za Milevine roditelje. U njihovim pismima Lizerl se poslednji put pominje u septembru 1903. Uprkos mnogim traganjima, sudbina devojčice do danas nije razjašnjena. Prof. Radmila Milentijević iz Njujorka u svojoj knjizi „Mileva Marić-Ajnštajn – život sa Albertom Ajnštajnom“ iznosi tezu da Milevina i Albertova vanbračna ćerka Lizerl, koja je rođena januara 1902. u Novom Sadu i ostala da raste kod Milevinih roditelja, nije umrla od šarlaha u septembru 1903. već da su je tada najverovatnije usvojili Milevini i Albertovi prijatelji, Helena i Milivoje Savić iz Beograda, pošto im je preminula prvorođena ćerkica Julka, koja je bila tri meseca starija od Lizerl i od rođenja je bila teško bolesna.

Albertova lula koju je poklonio tastu i Milevin foto aparat nalaze se u Muzeju grada Novog Sada

“U tom uverenju učvršćuje me i potonja prepiska između Mileve i Helene. Mileva se detaljno raspituje za Julku, podvlači paralelu između sebe i Julkice, savetujući prijateljici kako da je odgaja i vaspitava, dok Heleninu mlađu ćerkicu Zoru, uzgred pominje. Mileva u jednom pismu Heleni kaže: „Moja velika želja je da ih delimo zajedno.“ Ona u to vreme u zakonitom braku sa Ajnštajnom već ima dvojicu sinova, Hansa-Alberta i Eduarda, ali ne nudi da sa Helenom deli i svoje sinove”, navodila je Milentijevićeva.

Jedno od pisama koje je pisala Mileva (Arhiva ETH, Foto: M. Č. Gubelić)

Porodica Ajnštajn, pogotovo Albertova majka Paulina, nisu bili naklonjeni Milevi. Oni Jevreji, ona pravoslavna Srpkinja, četiri godine starija žena, bili su glavni razlozi, pa je Albert bivao između dve vatre.
U decembru 1901, samo par meseci pre porođaja, Mileva Marić iz Novog Sada piše Heleni: „…nemoj se plašiti draga moja, još sam živa, pa čak i ponovo sasvim vesela, a isto tako i moj dragi. Sva ta rastuženost je poticala od ljubaznog ponašanja moje drage svekrve. (…) Oh, Helena, nikad ne bih pomislila da je moguće da postoje tako bezdušni i upravo zli ljudi! Oni su bez oklevanja imali srca da mojim roditeljima napišu pismo u kojem su me tako ispsovali da je to bila prava sramota. U svakom slučaju, i Albert i ja smo zbog toga morali mnogo da ispaštamo“.

Mileva i Albert Ajnštajn kada su već bili u braku

Mileva je ponovo polagala diplomski ispit 26. jula 1901. I po drugi put nije uspela da diplomira. Bez fakultetske diplome sa Politehnike nije mogla da dobije ni doktorat sa Ciriškog univerziteta. Posle pet godina studiranja i truda , njena akademska karijera je bila u potpunom rasulu. Iako je bila razočarana i napaćena, ona svom dragom 31. jula, pre nego što je otputovala u zavičaj, sa puno saosećanja piše: „Jesi li se opet sporečkao sa majkom? Mili moj, šta sve ti moraš da istrpiš zbog mene!“ Mileva nije mogla nikako da razume kako jedna majka može da bude tako nepopustljiva.

Salaš u Kaću, mesto gde je bila livada, a gde su često dolazili Mileva i Albert

Ipak, njihova ljubav bila je čvrsta. U jednom pismu, kada je Mileva oklevala i predomišljala se u vezi sa odlaskom kod Alberta na jezero Komo, on joj je pisao: „Bezuslovno moraš doći kod mene u Komo, slatka mala veštice. Ta izgubila bi veoma malo vremena, a meni bi priredila nebesko zadovoljstvo… Videćeš kako sam se osvežio i kako mi se popravilo raspoloženje, pa kod mene više nema mrgodnog nabiranja čela. I da te opet puno volim!… Gotovo me nećeš prepoznati, postao sam toliko razdragan i veseo i tako čeznem da ponovo vidim moju dragu Dokserl“ (Milevu).

Mileva i Albert u Kaću, u vinogradu

Albert i Mileva venčaće se 1903. i dobiće dva sina: Hans Alberta i Eduarda.
Milevin otac u jesen 1904. dolazi u posetu mladom bračnom paru, i tom prilikom poklanja im štednu knjižicu na 100.000 kruna. Zet je dar odbio rečima: „Ja nisam vašu ćerku oženio zbog novca, već sam je uzeo zato što je volim. Sve što sam postigao učinio sam zahvaljujući Mici. Ona je moj genijalni inspirator, moj dobri anđeo čuvar od grešaka životnih i još više naučnih… Bez nje nikada ne bih postavio i završio ovo delo“.

Mileva sa sinovima, Hans Albertom i Eduardom

Kad bi uspavala decu, Mileva je noću pisala proračune. Veliki ruski fizičar Avram Fedorovič Jofe svedočio je da je u rukama imao originale tri najvažnija „Ajnštajnova članka“, koji su bili potpisani sa Ajnštajn-Mariti. Mariti je bila švajcarska verzija prezimena Marić.
U pismu od 27. marta 1901. godine Ajnštajn Milevi piše: „Kako ću biti srećan i ponosan kada zajedno budemo pobedonosno priveli kraju naš rad o relativnom kretanju!” Između ostalog, u Ajnštajnovoj arhivi nalazi se njegov osvrt na značaj Plankovog otkrića kvanta energije, napisan 1910. Milevinom rukom…

Dr Miloš Marić je većini iz istraživačko-naučnog sveta poznat kao deset godina mlađi brat Mileve Marić Ajnštajn. Rođen je u Rumi 1885. godine.

Prilikom dolaska Ajnštajnovih u Novi Sad 1905, Mileva se poverila ocu: „Mi smo baš pred polazak završili jedan važan naučni rad po kome će moj muž postati poznat u celom svetu. On je dobio i doktorsku titulu“. Nakon leta provedenog u Vojvodini, u septembru je iz Berna, iz naučnog kabineta Ajnštajnovih, poslat u štampu rad koji sadrži slavnu jednačinu E = mc2.

Stan u Cirihu gde je Mileva živela do kraja života (Foto. M. Č. Gubelić)

Ubrzo nakon što je njihov brak upao u krizu, Albert je počeo aferu sa svojom rođakom Elsom Lovental.
Tri godine starija Elsa, koja je iza sebe već imala jedan brak i dete, bila je razlog zbog kog je Albert odlučio da završi brak sa Milevom. U pismu napisanom 22. maja 1912. opisao je svoju frustraciju.
„Jako patim zato što mi nije dozvoljeno da istinski volim, da volim jednu ženu koju mogu da pogledam.“

Elza i Albert (Foto: Profimedia)

Albert je podneo zahtev za razvod braka sa Milevom 1916, koji je Mileva potpisala po završetku rata. Elsa i Albert su se venčali nekoliko meseci kasnije.
Od 1914. više ne žive zajedno, a zvanično su se razveli 14. februara 1919. Mileva se više nije bavila fizikom, decu je izdržavala od novca koji zarađivala dajući časove iz matematike, kao i od rentiranja stanova. Hans Albert je postao inženjer, a mlađi sin Edvard nije završio medicinu zbog krhkog zdravlja i duševne bolesti.

Bista Mileve Marić u Sremskoj Mitrovici

Od posledica moždanog udara, Mileva je preminula 4. avgusta 1948. Sahranjena je na Nordhajm groblju u Cirihu.
Mileva Marić nije zaboravljena tamo gde je ostavila trag, a njen tužan život potvrda je da se nikada ne mogu sjediniti dve sreće: lična i opšteljudska. Jedna se uvek mora žrtvovati.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *