Distrikt
Društvo

Majstoru Živanu i u devetoj deceniji u krvi je vatra

Osamdeset godina napunio je ovog juna Živan Savić, a po užarenom gvožđu udara kao da mu je osamnaest. Kad zamahne čekićem od dva kilograma, odjekuje trošni sobičak kovačnice na Kozari. Čuju ga celi Nakučani dok otkiva kose za livade Posavotamnavske. Dok levom drži alatku, snažno udara desnicom u kojoj je macola teška šest kilograma. U istom ritmu proletelo je šest decenija.
„Treba snage, a treba iskustva i veštine. Gvožđe ne sme da se pregreje jer može da izgori. Mora da se zagreje i savija kako ti hoćeš. Ti si majstor. Ti moraš da ga oblikuješ. Prvo se udara po ćoškovima da se izoštri strana koja služi za obradu zemlje ili sečenje. Stalno se greje malo po malo i tuče, jer ne može odjednom da bude oštro. U tome je sva mustra. Malo se greje a onda se iskiva“, objašnjava vremešni kovač.

U krvi mu je vatra (Foto: J. Gubelić)

Rođen je davne 1938. u selu Belotić kod Vladimiraca, u porodici siromašnog kolara. U krvi mu je vatra. Uz nju je rastao. Otac je želeo da mu sva tri sina nastave zanat koji je još njihov deda započeo. Brat se odlučio da pravi kola, a Živan je krenuo na kovački zanat kako bi naučio da ih okuje i učvrsti da bi povukla veći teret.
„Šezdeset godina ovo radim. Ovde, u naselje Kozara, u selo Nakučani došao sam 1966. godine, a zanat sam završio 1956. godine u Belotiću. Tri godine sam bio u majstoriji gde sam radio kao zidar. Onda sam kupio alat i počeo da radim. Ovaj nakovanj je bio ravan kada sam počinjao, ali ja sam tukao i dan i noć sa ženom. Ona duva u mešinu, a ja radim ovde. Fenjer je visio iznad glave jer nije bilo struje. Decu zaključamo a ona samo noću ode da vidi da li spavaju. Ja kad obećam, moram da uradim. Nikad nije došao čovek po alatku a da nisam uradio. Kada sam ja postao kovač, okivao sam šine za zaprežna kola, pravio kompletna kola, klepao sam motike, potkivao konje. Sad imam osamdeset godina i dalje radim. Ovi mladi neće i ne mogu. Vole i da popiju, a onda ne mogu da ustanu da rade“, priča čuveni posavotamnavski kovač.

Kovačnica na Kozari (Foto: J. Gubelić)

Opasan kožnom keceljom izgorelom po rubovima, klepa. Ovde se spali sve što dohvati žar. Živanu vatra nije starna. Ona mu je izvor života i prihoda. Od toga oduvek izdržava kuću.
„Ovaj nakovanj je još iz doba Turaka. Na njemu je to pisalo. Sad su se slova izlizala. Ali, vidite da sa strane stoje krstovi. Nekada je to bio veliki nakovanj, ali se vremenom istanjio od udaraca. Joj, sam Boga zna koliko je po njemu puta udarano“, priča i zamahuje u istom ritmu.

Radi bez obzira na godine (Foto: J. Gubelić)

„Gvožđe se kuje dok je vruće“, saopštava nam istinu koju i sami znamo iz priče, dok metal iz vatre prenosi na nakovanj. „Kad se ohladi, ne vredi tući“, objašnjava. Uzima komad užarenog gvožđa, pa zamahne ćekićem, i svom silinom udara po narandžastoj ivici nalik suncu na zalasku.
Radi od jutra do mraka. Usijano gvožđe njegova je svetlost. Kad ga ugreje pre zore ili po zalasku sunca, obasja malu radnjicu bolje od lampe.
Kad se dobro otkuje, kosa može da traje i četiri decenije ali mora valjano da se okali. Iskovano gvožđe majstor Živan ubaci u metalno korito napravljeno od presečenog bureta. Kad počne da „šišti“ a para izbija iznad vode, znak je za kraj kaljenja.

Tocilo za fino oštrenje (Foto: J. Gubelić)

Onda prelazi na tocilo. Dok jednom rukom okreće točak za brušenje, drugom drži ušicu sekire. Stisnuo je zube. Treba snage da se tup deo dovede do oštrine da se preseče drvo. Živan zna meru. Oštri kose, motike, krampove, ispravlja vile.
Da se ovde radilo duže od pola veka svedoče i zidovi, potamneli i ispucali od dima i vatre.
„Pita me jedna mušteija: „Kaži ti meni Živane, do kada ćeš raditi“.
A ja mu kažem: „Do večeras“.
„Znam ja da on mene pita kad ću prestati da budem kovač. To sam Bog zna. Ja volim ovaj posao i nije mi teško. Radiću sve dok budem mogao da držim čekić i stojim na nogama“ priča Živan.

Poslednji posavotamnavski kovač (Foto: J. Gubelić)

Klepava raonike za poljoprivrednika iz susednog sela. Ali, kod njega ne dolaze samo iz okoline, već prelaze kilometre da bi naoštrili alat za rad jer je Živan jedini mastor u ovom kraju.
„Bilo je ovde nekoliko majstora. Bio je jedan u Zablaću, ali se razboleo. Jedan moj prijatelj se odao alkoholu pa počeo da drhti i ne može da radi. Bio je jedan u susednom selu, ali je šlogirao. Poznavao sam još jednog, ali on ne vidi i ne može da radi. Ostao sam samo ja. Iako sam najstariji, ja i dalje najviše radim. Šta ćeš kad treba narodu“, govori sa žaljenjem.
Nedavno je jedna grupa turista na pauzi svratila u kovačnicu gledajući u Živana kao u čudo. Njegov zanat i jeste čudo za ovo vreme.
Na kraju nam poklanja po jednu potkovicu. Za sreću, kaže, i dodaje da je stavimo na kola. Živi i dalje u vremenu kada je to imalo vrednost i značaj. Danas nas vuku neki drugi konji, iz motora na benzin i druge derivate. Sve se menja, jedino je ovde u radnji kovača Živana na Kozari vreme stalo.

Iz serijala “Majstori zanata svog”. Projekat je sufinansiran iz budžeta opštine Vladimirci.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *