Дистрикт
Друштво

Мајстору Живану и у деветој деценији у крви је ватра

Осамдесет година напунио је овог јуна Живан Савић, а по ужареном гвожђу удара као да му је осамнаест. Кад замахне чекићем од два килограма, одјекује трошни собичак ковачнице на Козари. Чују га цели Накучани док откива косе за ливаде Посавотамнавске. Док левом држи алатку, снажно удара десницом у којој је мацола тешка шест килограма. У истом ритму пролетело је шест деценија.
„Треба снаге, а треба искуства и вештине. Гвожђе не сме да се прегреје јер може да изгори. Мора да се загреје и савија како ти хоћеш. Ти си мајстор. Ти мораш да га обликујеш. Прво се удара по ћошковима да се изоштри страна која служи за обраду земље или сечење. Стално се греје мало по мало и туче, јер не може одједном да буде оштро. У томе је сва мустра. Мало се греје а онда се искива“, објашњава времешни ковач.

У крви му је ватра (Фото: Ј. Губелић)

Рођен је давне 1938. у селу Белотић код Владимираца, у породици сиромашног колара. У крви му је ватра. Уз њу је растао. Отац је желео да му сва три сина наставе занат који је још њихов деда започео. Брат се одлучио да прави кола, а Живан је кренуо на ковачки занат како би научио да их окује и учврсти да би повукла већи терет.
„Шездесет година ово радим. Овде, у насеље Козара, у село Накучани дошао сам 1966. године, а занат сам завршио 1956. године у Белотићу. Три године сам био у мајсторији где сам радио као зидар. Онда сам купио алат и почео да радим. Овај наковањ је био раван када сам почињао, али ја сам тукао и дан и ноћ са женом. Она дува у мешину, а ја радим овде. Фењер је висио изнад главе јер није било струје. Децу закључамо а она само ноћу оде да види да ли спавају. Ја кад обећам, морам да урадим. Никад није дошао човек по алатку а да нисам урадио. Када сам ја постао ковач, окивао сам шине за запрежна кола, правио комплетна кола, клепао сам мотике, поткивао коње. Сад имам осамдесет година и даље радим. Ови млади неће и не могу. Воле и да попију, а онда не могу да устану да раде“, прича чувени посавотамнавски ковач.

Ковачница на Козари (Фото: Ј. Губелић)

Опасан кожном кецељом изгорелом по рубовима, клепа. Овде се спали све што дохвати жар. Живану ватра није старна. Она му је извор живота и прихода. Од тога одувек издржава кућу.
„Овај наковањ је још из доба Турака. На њему је то писало. Сад су се слова излизала. Али, видите да са стране стоје крстови. Некада је то био велики наковањ, али се временом истањио од удараца. Јој, сам Бога зна колико је по њему пута ударано“, прича и замахује у истом ритму.

Ради без обзира на године (Фото: Ј. Губелић)

„Гвожђе се кује док је вруће“, саопштава нам истину коју и сами знамо из приче, док метал из ватре преноси на наковањ. „Кад се охлади, не вреди тући“, објашњава. Узима комад ужареног гвожђа, па замахне ћекићем, и свом силином удара по наранџастој ивици налик сунцу на заласку.
Ради од јутра до мрака. Усијано гвожђе његова је светлост. Кад га угреје пре зоре или по заласку сунца, обасја малу радњицу боље од лампе.
Кад се добро откује, коса може да траје и четири деценије али мора ваљано да се окали. Исковано гвожђе мајстор Живан убаци у метално корито направљено од пресеченог бурета. Кад почне да „шишти“ а пара избија изнад воде, знак је за крај каљења.

Тоцило за фино оштрење (Фото: Ј. Губелић)

Онда прелази на тоцило. Док једном руком окреће точак за брушење, другом држи ушицу секире. Стиснуо је зубе. Треба снаге да се туп део доведе до оштрине да се пресече дрво. Живан зна меру. Оштри косе, мотике, крампове, исправља виле.
Да се овде радило дуже од пола века сведоче и зидови, потамнели и испуцали од дима и ватре.
„Пита ме једна муштеија: „Кажи ти мени Живане, до када ћеш радити“.
А ја му кажем: „До вечерас“.
„Знам ја да он мене пита кад ћу престати да будем ковач. То сам Бог зна. Ја волим овај посао и није ми тешко. Радићу све док будем могао да држим чекић и стојим на ногама“ прича Живан.

Последњи посавотамнавски ковач (Фото: Ј. Губелић)

Клепава раонике за пољопривредника из суседног села. Али, код њега не долазе само из околине, већ прелазе километре да би наоштрили алат за рад јер је Живан једини мастор у овом крају.
„Било је овде неколико мајстора. Био је један у Заблаћу, али се разболео. Један мој пријатељ се одао алкохолу па почео да дрхти и не може да ради. Био је један у суседном селу, али је шлогирао. Познавао сам још једног, али он не види и не може да ради. Остао сам само ја. Иако сам најстарији, ја и даље највише радим. Шта ћеш кад треба народу“, говори са жаљењем.
Недавно је једна група туриста на паузи свратила у ковачницу гледајући у Живана као у чудо. Његов занат и јесте чудо за ово време.
На крају нам поклања по једну потковицу. За срећу, каже, и додаје да је ставимо на кола. Живи и даље у времену када је то имало вредност и значај. Данас нас вуку неки други коњи, из мотора на бензин и друге деривате. Све се мења, једино је овде у радњи ковача Живана на Козари време стало.

Из серијала “Мајстори заната свог”. Пројекат је суфинансиран из буџета општине Владимирци.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *