Distrikt
Kultura

MAESTRO SA DIRIGENTSKOM PALICOM U RUCI VEĆ PET I PO DECENIJA

U analima muzičke i kulturne istorije grada zauvek će ostati zabeleženo ime Branka Đurkovića, osnivača i dirigenta najnagrađivanijeg, najvećeg i najstarijeg šabačkog i državnog Hora „66 devojaka“. Hor i njegov vođa istovremeno su obeležili jubilej 55 godina postojanja i karijere, što predstavlja jedinstven slučaj u muzičkom i umetničkom svetu.

U devetoj deceniji diriguje (Foto: J. Gubelić)

Na svoj 81. rođendan prvi magistar dirigovanja u Jugoslaviji, muzički pedagog, melograf i osnivač nekoliko različitih horova Branko Đurković sa poznatim šabačkim Horom „66 devojaka“ održao je svečani koncert simboličnog naziva “Rastanak” pred prepunom salom Šabačkog pozorišta. Kako i sam ističe, ovo je njegov lični i porodični jubilej, jer dirigentsku palicu, bez sumnje, ima kome da preda.

Osnivač i dirigent Hora „66 devojaka“ (Foto: J. Gubelić)

Godine 1963. pred Hor „66 devojaka“ stao je Branko i pred njim ostao do danas. Prema nezvaničnim podacima, ne postoji dirigent na svetu koji je osnovao i aktivno diriguje horom punih pet i po decenija. Ovaj hor i njegov vođa ugled su sticali na brojnim republičkim i međunarodnim takmičenjima, odakle se gotovo nikada nisu vraćali bez priznanja. Obišli su sve veće gradove Evrope, titule donosili sa svakog nadmetanja, snimili nekoliko gramofonskih ploča i kompakt diskova, a pre svega postali zaštitni umetnički brend i jedna od najznačajnijih kulturnih institucija Šapca. Bez Branka ogromni uspesi i priznanja ne bi bili mogući. Međutim, neka od njih zauzimaju posebno mesto.
“Sa „66 devojaka“ sam u bivšoj Jugoslaviji pobeđivao na trideset festivala, nijednom nisam bio drugi. Tu su i evropske Gran pri nagrade, jer gostovali smo u gotovo svim zemljama Evrope. Ipak, najveće priznanje za mene lično je Vukova nagrada koju sam dobio 1993. godine, time se mnogo ponosim. A dobio sam i nacionalnu nagradu za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi 2011. godine”, naglašava osnivač ovog renomiranog muzičkog spektakla.

Poklon pred „Rastanak“ (Foto: J. Gubelić)

Naspram velike strasti prema fudbalu, zbog koje umalo da ponavlja godinu u Šabačkoj gimnaziji, ljubav prema muzici i narodnoj izvornoj pesmi, koju je nosio iz rodne Mačve, prevagnula je kada je, prema njegovim rečima, sasvim slučajno upisao Učiteljsku školu. Već se u mladalačkim danima počeo nazirati njegov životni i profesionalni put.
“Sasvim slučajno kao što se i sve dešava. Prva proba u Učiteljskoj školi 1954. godine, profesor kaže – Počnite kada vam ja kažem i nemojte da stanete dok ja ne završim. Svi su stali, samo sam se ja i dalje čuo. Svi počinju da mi se smeju, a profesor kaže: “Tako je druže Đurkoviću!”. Onda posmislim da sam sigurno genije. Tako sam počeo da razmišljam i od takvog pozitivnog mišljenja se razvilo sve ovo do danas”, priseća se dirigent.

Godišnji koncert uvek se održava 23. decembra u 16h i 55 minuta (Foto: J. Gubelić)

To je bio početak njegovog pedagoškog obrazovanja. Nakon Učiteljske škole u Šapcu, pohađao je Pedagošku školu u Sarajevu, a posle toga muzičko usmerenje nastavio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde je postao prvi magistar dirigovanja u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, Branko Đurković ističe da je pored velike dirigentske karijere i vođstva ovakvog jednog pevačkog društva, u radu sa ljudima, pre svega, pedagog i učitelj.
“Kada su me posle jednog velikog takmičenja i priznanja koje sam osvojio, pitali ko sam ja u stvari, ja sam rekao učitelj i ja se tim ponosim. Oni pitaju začuđeno: “Samo učitelj?”, ja kažem: „Samo“. Zato sam i napustio gimnaziju i otišao u Učiteljsku školu, koja mi je mnogo pružila i naučila me”, zaključuje maestro.

Pre svega pedagog (Foto: J. Gubelić)

Za Šabac je uvek bio vezan, iako je zbog kasnijih studija teorije muzike i mesta redovnog profesora na Fakultetu muzičke umetnosti često boravio u Beogradu. Od 1962. godine radio je u Osnovnoj školi “Sele Jovanović”, zatim u šabačkoj Učiteljskoj školi i na Pedagoškoj akademiji, a počinje i sa osnivanjem prvo dečjeg, a kasnije hora koji će ga proslaviti. Oduvek je radio po nekoliko poslova paralelno, i mnogobrojne obaveze završavao pošteno. Prema tvrdnjama članova hora, nikad nije otkazao probu niti je i na jednu zakasnio.
Iz braka sa Ivankom, koja je osnivač i dirigent poznatog Šabačkog studio hora, a docnije i direktor Muzičke škole u Šapcu, ima dve muzički obrazovane kćerke Milenu i Jelenu. Njihovu značajnu muzičku karijeru, pored svih osvojenih priznanja, Branko doživljava kao svoj najveći uspeh.
“Poslednje i najveće priznanje jesu one. Ustupam polako svoje mesto, to je za mene najveći uspeh – napravio sam prostor za svoje kćerke i nove mlade talente. Moja Milena postaje šef, dirigent u Art studiju, kao i moja unuka. U mom domu je šest profesora muzike i šest ktitora, zadužbinara Hrama Svetog Save. To je jedinstven slučaj, biti i jedno i drugo”, ponosan je Đurković.

Muzički praznik za Šapčane (Foto: J. Gubelić)

Kao horovođa oduvek je praktikovao rad, red i disciplinu, što je, pretpostavljamo, jedan od razloga ogromnog uspeha ovog hora. Mada strog, pre svega je bio pravičan i dosledan u muzičkim, ali i estetskim zahtevima koje je postavljao pred devojke, čiji su nastupi morali biti besprekorni. I na pragu devete decenije ovaj čuveni dirigent pred početak svog jubilarnog koncerta budnim okom prati zbivanja na sceni i uzvikuje: “Disciplina i preciznost!”
Smenjivanje članica hora usled neminovnih životnih ciklusa učinilo je da kroz njega prođe veliki broj devojaka i žena. Svaka od njih, i nakon prestanka pevanja, ostala je deo ove velike porodice.
“Ne zna se tačan broj žena koje su prošle kroz hor jer se računaju samo one koje su u njemu provele preko godinu dana. To bi otprilike bilo između 2200 i 2300. Ja sam, recimo, u horu od 1991. Neke moje koleginice imaju pevački staž od četrdesetak godina, a najmlađe su tek krenule u Muzičku školu”, kaže Elena Božić, dugogodišnja članica ovog pevačkog društva

Generacije pevača prošle su kroz Hor „66 devojaka“ (Foto: J. Gubelić)

Ipak, sve veruju u Brankov dirigentski staž kao u koherentnu silu koja ovu pevačku porodicu drži na okupu, i poručuju da hor bez njega ne bi bio isti.
“Za početak izbrojte do 55, zatim zamislite 55 minuta, 55 sati, 55 dana, 55 meseci. I to predugo traje, a kamoli 55 godina, koliko postoji ovaj hor. Većinu svog života provela sam u ovom sastavu i u toku profesionalnog rada i bavljenja muzikom sam dosta pevala, ocenjivala kao član žirija na takmičenjima i videla mnogo veće, bogatije i brojnije, pa i školovanije horove, ali ovakav, sa ovoliko duše, to ne postoji. Za to je zaslužan isključivo Branko Đurković”, zaključuje Verica Mitrović, njegova saradnica, i jedna od Brankovih bivših učenica na Muzičkoj akademiji, kao i u Srednjoj muzičkoj školi “Mihailo Vukdragović”, čiji je on i osnivač.

Svideo vam se tekst?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *