Distrikt
Kultura

Ljuba Pavlović – ugledni šabački naučnik i profesor

Iako po rođenju nije bio Šapčanin, on je Šabac voleo i višestruko ga zadužio svojim naučnim i profesorskim radom. Kao ugledna ličnost, profesor i direktor Šabačke gimnazije, a zatim i predsednik opštine, bio je pokretač mnogih kulturnih i društvenih dešavanja, a za njegovo ime vezuje se i osnivanje Muzeja i Narodnog univerziteta u Šapcu. Zahvaljujući Pavloviću, grad je dobio poprsja Janka Veselinovića i kneza Ive od Semberije, kao i spomenik žrtvama iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Objavio je značajne studije na osnovu antropološko-geografskih istraživanja, i kao blizak saradnjik Jovana Cvijića ostvario napredak na ovom polju.
Ljubomir Pavlović rodio se 2. avgusta 1865. godine u Klincima, selu kraj Valjeva, u staroj i uglednoj porodici Todorića. Osnovnu školu završio je u Petnici, a pri upisu u školu otac mu je promenio prezime u Pavlović, po dedi Pavlu. Gimnazijsko obrazovanje sticao je u Valjevu i Kragujevcu, kao maturant učestvovao u kratkotrajnom srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, a naredne se upisao u Veliku školu u Beogradu, odabravši odsek prirodnih nauka, gde je imao priliku da sluša hemičara Simu Lozanića, geologa Jovana Žujovića, a od gotovo presudnog značaja bilo je Ljubino poznanstvo sa zemljakom Jovanom Cvijićem.

Ljubomir Pavlović – ugledni Šapčanin (Foto: privatna arhiva)

Za završnu tezu uzeo je geološko istraživanje planine Vlašić sa ograncima, u zapadnom delu Srbije, što je profesoru Pavloviću donelo ugled u sredini u kojoj je započeo profesorsku i naučnu karijeru.
Postavljen je 1892. godine za profesora Užičke gimnazije, gde mu je učenik bio Dimitrije Tucović. Od 1894. do 1899. godine je profesor u Valjevu, ali pre svega posvećen antropo-geografskim istraživanjima, na šta je uticao Jovan Cvijić pozivom o izučavanju sela, a da bi to postigao Pavlović se prihvatio dužnosti školskog nadzornika, najpre za okrug valjevski, a zatim i šabački. Obavljajući ovu dužnost ostao je u lepoj uspomeni savremenika, a prema mišljenju šabačkog profesora Žike Popovića, poslužio je Branimiru Ćosiću za lik školskog nadzornika u romanu “Pokošeno polje”. U školu se vratio u jesen 1903. godine, kada je postavljen za profesora Šabačke gimnazije.
Vreme provedeno u gimnaziji bilo je najplodnije u njegovom radu. Kao jedan od najuglednijih profesora Gimnazije predavao je više predmeta – geografiju, geologiju, nauku o prirodi i matematiku, a u Višoj ženskoj školi i fiziku. U Gimnaziji je biran na brojne pozicije, a 1913. godine postavljen je na dužnost direktora Više ženske škole. I pored zauzetosti, Ljuba Pavlović je u Šapcu završio započeta antropogeografska istraživanja u valjevskom okrugu i otpočeo nova u užičkom kraju i Gornjem Podrinju. U poznatoj ediciji Srpske kraljevske akademije Naselja srpskih zemalja štampana su mu dva rada – “Kolubara i Podgorina” 1907. i “Antropogeografija Valjevske Tamnave” 1912, a 1914. je postao stalni saradnik naučnog časopisa Glasnik Srpskog geografskog društva, čiji je osnivač i prvi urednik bio Jovan Cvijić.

List Istina, koji je pokrenuo 1931. godine (Foto: privatna arhiva)

Jovan Cvijić je Ljubu Pavlovića bodrio da istraje u započetom poslu, znajući da u palančkoj sredini ljudi lako odustaju. Jedna slika iz susreta sa njim ostala je Ljubi duboku urezana u pamćenje, a ispričao ju je Žiki Popoviću: „Kada je, jednom prilikom, Ljubomir Pavlović otišao kod Cvijića, zadržao se kasno u noć, u njegovoj kući. Cvijić je spremao neku geografsku kartu, pa je na pod bio prostro jednu ogromnu skicu. Pavlović je napustio sobu u kojoj je Cvijić ostao, zadubivši se u rad. Sutra dan kad je Ljuba Pavlović ponovo, ujutro došao u Cvijićevu kuću, da se pozdravi sa Cvijićem, jer se toga dana vraćao u Šabac, našao je Cvijića kako, u dubokom snu, ispružen po podu, po geografskoj karti, spava snom pravednika…“
Pavlovićev naučni rad prekinuo je rat kojem mu je propala antropogeografska studija “Užička Crna Gora”, čije je štampanje započeto 1913. godine, a pribavljena je i literatura i sva dokumentacija o Sokolskoj nahiji.

Živeo je u ulici Vlade Jovanovića broj 31. Brojevi su menjani, ali se pretpostavlja da je u pitanju prikazani deo ulice (Foto: J. Gubelić)

 

U Prvom svetskom ratu Ljubomir Pavlović bio je načelnik Vojne stanice u Užičkoj Požegi, preživeo je albansku golgotu, a na Solunskom frontu radio je u Vojnoj pošti Drinske divizije. Bio je profesor Srpske gimnazije u Volosu, u Grčkoj, a po povratku u otadžbinu u Šabačkoj gimnaziji je od 1919. do 1924. godine obavljao dužnost direktora, nakon čega je otišao u penziju. Oslobođen školskih obaveza posvetio se publicističkom, kulturnom i društvenom radu, blisko sarađujući sa Žikom Popovićem. Pokretao je i učestvovao u mnogim akcijama od šireg značaja, kao i u radu kulturnih ustanova – bio je predsednik Šabačke narodne knjižnice i čitaonice, Odbora za obnovu Vukove kuće u Tršiću i Vukovog doma kulture u Loznici, a za njegovo ime neposredno se vezuje i osnivanje Muzeja i Narodnog univerziteta u Šapcu. Šabac je, zahvaljujući Pavloviću, dobio poprsja Janka Veselinovića i kneza Ive od Semberije, kao i spomenik žrtvama iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Ugledan i cenjen, Pavlović je, mimo svoje volje, imenovan za predsednika šabačke opštine i tu dužnost obavljao od 1929. do 1931. godine. Bio je većnik Drinske banovine u Sarajevu, a pod stare dane pokrenuo je nedeljni list Istina, u kom su sarađivali studenti, radnici i poznate ličnosti Šapca.
Umro je u noći između 2. i 3. septembra 1936. godine u Šapcu. Njegovom smrću grad je doživeo ogroman gubitak u intelektualnom i kulturniom smislu, a štampa je zabeležila da se na sahrani, 4. septembra sabrao sav viđeniji Šabac. U ime Gimnazije govorio je direktor Aleksandar Donković, opelo je, uz asistenciju 11 sveštenika, obavio episkop Simeon, koji se u ime eparhije i pravoslavne crkve oprostio od Ljube Pavlovića. Ispred Udruženja Podrinaca u Beogradu govorio je prota Radisav Ružičić, a na Donjošorskom groblju, u ime Šabačke narodne knjižnice i čitaonice, Živorad Žika Popović. Saučešće porodici izjavila je i Srpska kraljevska akademija nauka.

Persida Pavlović bila je znamenita Šapčanka (Foto: privatna arhiva)

Ljuba Pavlović ženio se dva puta. Prvi put, 1890. godine oženio se Ljubicom Jovanović, ćerkom valjevskog prote Radomira, sa kojom je imao jedanaestoro dece, od kojih je dvoje rano umrlo. Žena mu je stradala u zbegu, u Leskovcu 1915. godine, gde joj je podigao spomenik. Po drugi put se oženio 1919. godine učiteljicom Persidom Ojdanić, sinovicom vojvode Petra Bojovića, udovom prof. Stevana Stojanovića koja je takođe bila ugledna i viđena Šapčanka. O njoj je Šabački glasnik pisao kao o retkoj „ženi prosvetiteljki“, koja je u Velikom ratu bila bolničarka, borac velike vojske Crvenog krsta. Persida je bila aktivna u Kolu srpskih sestara, Društvu za čuvanje narodnog zdravlja, Šabačkoj čitaonici i drugim udruženjima i ustanovama. Za svoj rad odlikovana je Ordenom Svetog Save IV stepena, Zlatnom medaljom Crvenog krsta, Krstom milosrđa i drugim odlikovanjima i pohvalnicama. Umrla je samo nekoliko meseci posle muža.

Ljuba Pavlović sahranjen je na Donjošorskom groblju u Šapcu (Foto: J. Gubelić)

U sećanjima starog Šapčanina Voje Pavlovića-Kikića,koji je dobro poznavao Ljubu Pavlovića stoji beleška o ljubavi Ljube i Perside:
„Kao student voleo je svoju drugu ženu Lulu, malog rasta, a on je bio krupan, prava ljudina, i neobično prostodušan, otvoren, neiskvaren. Međutim, njihovi roditelji se nisu složili da sklope brak i on se oženio kćerkom jednog valjevskog prote. Kada mu je umrla prva žena, i Lula je ostala udovica te se njih dvoje venčaju i u stare dane ostvare svoj san”.

Grobno mesto deli sa voljenom suprugom Persidom – Lulom (Foto: J. Gubelić)

Voja Pavlović-Kikić opisao je Lubu Pavlovića kao „čudnu prirodu“, demokratu i pomalo tvrdoglavog I objašnjava kako je došlo do toga da Pavlović postane predsednik opštine:
“Bio je po ubeđenju demokrata, ali se nije isticao u politici. Više se angažovao kada su ga demokrati na jednom zboru izabrali za svoga predsednika. On je jedno vreme bio i predsednik opštine u Šapcu, postavljen je ukazom za vreme diktature. To se desilo mojom inicijativom. Ja sam bio dobar prijatelj sa ministrom Vojom Marinkovićem. Jednoga dana sedeo sam sa Vojom u njegovom kabinetu i Voja mi je pričao kako nemaju čoveka koga bi postavili za predsednika opštine u Šapcu. Ja mu tada predložim Ljubu Pavlovića, jer je Ljuba imao veliki ugled u gradu, bio je naš demokrata, i to može da nam koristi. Marinković je prihvatio moj predlog i uskoro je Ljuba postavljen za predsednika. Ja sam mu tu novost prvi saopštio, pre dolaska dekreta. Međutim, on je bio pomalo tvrdoglav, radio na svoju ruku, nije slušao odbornike govoreći da ga oni nisu ni postavili. Zbog toga mu je odbor ukazao nepoverenje. Bio je oko dve godine predsednik opštine.“ Ljubomira Pavlovića politika nije zanimala. Bio je odviše čestit da bi mu bilo lagodno u njenoj službi. Osećao je dužnost da pomogne Šapcu, bio je visoko iznad palanačkih osrednjosti. U septembru 1934. godine odlikovan je, za mirnodopske zasluge, Ordenom Svetog Save trećeg reda.
Odmah nakon smrti, na predlog Žike Popovića, pod pokroviteljstvom Narodne knjižnice i čitaonice, osnovan je Pavlovićev fond, a pokrenuta je i akcija za podizanje poprsja Ljubomira Pavlovića, koja do dana današnjeg nije realizovana.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *