Distrikt
U pokretu

Kolari iščezli sa čezama

Vreme u kom su kolari pravili kola zamenile su fabrike koje proizvode prevozna sredstva na motorni pogon. Ipak, Živanko Velisavljević iz Lojanica, u okolini Vladimiraca, pati za tim vremenom kada je od drveta mogao da napravi sve, od nameštaja za ceo život, do kola za prevoz.
Sa nekom tugom danas uzima strug u ruke. Nekada je radio i dan i noć, a sada u svoju radnju ne uđe po petnaest dana. Čeze i fijakeri iščezli su sa dobom romantike. Baš za tim vremenom čezne on, neumorni čuvar tradicije.

Živanko Velisavljević, jedan od poslednjih stolara (Foto: J. Gubelić)

“Sve je manje i manje posla. Danas nema kola od drveta kao nekad. Mi smo umeli da napravimo cela kola od drveta koja kasnije okujemo i spremna su za vožnju. Ja sam radio i stolove, stolice, ceo nameštaj, a danas se sve to kupuje iz fabrike”, priča Živanko.
Na stolarskom stolu, gde se nekad danonoćno radilo, stoji posiveli točak od starih kola. Čemu služi, pitale bi se novije generacije. Danas nema svoju svrhu, osim što podseća na vreme. Tako je ovde sve. Strug, dleta i čekići složeni po veličini i nameni. Samo majstor zanata svog zna kako.
“Pre dobiješ samo golo drvo i od njega treba da napraviš ono što ti naruče. Umelo je to da potraje i po nekoliko dana. Sve se ručno radilo, čak se ručno i lakiralo”, priseća se.

Nastavio porodičnu tradiciju (Foto: J. Gubelić)

Hrast, jasen, orah, brest u njegovim rukama postajala su prava remek dela. Sve se radilo ručno, regali, kreveti, stolovi. Ceo nameštaj. Najteže je bilo izraditi točak jer je i alat bio primitivan. Od majstora se zahtevalo da izračuna unutrašnju i spoljašnju meru obima točka, po krugu koji se crtao uz pomoć olovke vezane za kanap. Nakon toga pristupilo bi se deljanju jasena, bresta i bagrema. Kolar je radio i šine koje su spajale unutrašnji i spoljašnji krug točka. Kolari su izrađivali i jarmove za volovsku vuču. Pravili su kolica od drveta i ceo nameštaj za kuću. Za jedan komad trebalo je po nekoliko dana.
“Mi smo pravili na stotine kola, čeza…Nema šta nisamo radili od drvenarije. Nekada je ovo bio tražen i cenjen zanat”, objašnjava posavotamnavski stolar.

Neumorni čuvar starog zanata (Foto: J. Gubelić)

Sve je počelo 1971. godine kada je završio kolarski zanat sa željom da u očevoj radnji u Lojanicama kod Vladimiraca nastavi njegovim stopama.
“Počeo sam da izučavam ovaj zanat i radim u radnji još od osnovne škole. A imao sam od koga da učim, jer je moj otac bio vrstan stolar. Tada se ovaj zanat tražio. Radio sam i tri godine u čuvenoj “Jeli”, ali to nije ništa u poređenju sa onim što smo mi ručno pravili u našoj radnjici”, priča naš sagovornik.
Međutim, puno drvo i ručni rad zamenila je iverica i mašine.
“Ono što smo mi pravili moglo je imata garanciju sto godina. Danas kad kupiš nameštaj od ivirice, razmišljaš kako ćeš da sedneš na njega i šta će ostati kad ustaneš”, priča majstor.

Čeze išćezle vremenom (Foto: J. Gubelić)

Alat stoji, kao i kola koja je uradio pre više od dve decenije. Propadaju. Nema ni konja. Zamenili su ih savremeni u motorima automobila.
Iz serijala “Majstori zanata svog”. Projekat je sufinansiran iz budžeta opštine Vladimirci.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *