Дистрикт
У покрету

Колари ишчезли са чезама

Време у ком су колари правили кола замениле су фабрике које производе превозна средства на моторни погон. Ипак, Живанко Велисављевић из Лојаница, у околини Владимираца, пати за тим временом када је од дрвета могао да направи све, од намештаја за цео живот, до кола за превоз.
Са неком тугом данас узима струг у руке. Некада је радио и дан и ноћ, а сада у своју радњу не уђе по петнаест дана. Чезе и фијакери ишчезли су са добом романтике. Баш за тим временом чезне он, неуморни чувар традиције.

Живанко Велисављевић, један од последњих столара (Фото: Ј. Губелић)

“Све је мање и мање посла. Данас нема кола од дрвета као некад. Ми смо умели да направимо цела кола од дрвета која касније окујемо и спремна су за вожњу. Ја сам радио и столове, столице, цео намештај, а данас се све то купује из фабрике”, прича Живанко.
На столарском столу, где се некад даноноћно радило, стоји посивели точак од старих кола. Чему служи, питале би се новије генерације. Данас нема своју сврху, осим што подсећа на време. Тако је овде све. Струг, длета и чекићи сложени по величини и намени. Само мајстор заната свог зна како.
“Пре добијеш само голо дрво и од њега треба да направиш оно што ти наруче. Умело је то да потраје и по неколико дана. Све се ручно радило, чак се ручно и лакирало”, присећа се.

Наставио породичну традицију (Фото: Ј. Губелић)

Храст, јасен, орах, брест у његовим рукама постајала су права ремек дела. Све се радило ручно, регали, кревети, столови. Цео намештај. Најтеже је било израдити точак јер је и алат био примитиван. Од мајстора се захтевало да израчуна унутрашњу и спољашњу меру обима точка, по кругу који се цртао уз помоћ оловке везане за канап. Након тога приступило би се дељању јасена, бреста и багрема. Колар је радио и шине које су спајале унутрашњи и спољашњи круг точка. Колари су израђивали и јармове за воловску вучу. Правили су колица од дрвета и цео намештај за кућу. За један комад требало је по неколико дана.
“Ми смо правили на стотине кола, чеза…Нема шта нисамо радили од дрвенарије. Некада је ово био тражен и цењен занат”, објашњава посавотамнавски столар.

Неуморни чувар старог заната (Фото: Ј. Губелић)

Све је почело 1971. године када је завршио коларски занат са жељом да у очевој радњи у Лојаницама код Владимираца настави његовим стопама.
“Почео сам да изучавам овај занат и радим у радњи још од основне школе. А имао сам од кога да учим, јер је мој отац био врстан столар. Тада се овај занат тражио. Радио сам и три године у чувеној “Јели”, али то није ништа у поређењу са оним што смо ми ручно правили у нашој радњици”, прича наш саговорник.
Међутим, пуно дрво и ручни рад заменила је иверица и машине.
“Оно што смо ми правили могло је имата гаранцију сто година. Данас кад купиш намештај од ивирице, размишљаш како ћеш да седнеш на њега и шта ће остати кад устанеш”, прича мајстор.

Чезе ишћезле временом (Фото: Ј. Губелић)

Aлат стоји, као и кола која је урадио пре више од две деценије. Пропадају. Нема ни коња. Заменили су их савремени у моторима аутомобила.
Из серијала “Мајстори заната свог”. Пројекат је суфинансиран из буџета општине Владимирци.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *