Distrikt
Magazin

“Kneževi konaci” etno Srbija u malom

Ukusna i domaća hrana, stogodišnje brvnare, zanosna priroda, mir i tišina, razlozi su zbog kojih je seoski etno-turizam grana koja iz godine u godinu beleži rast u našoj zemlji. Ali pored komercijalne, ova mesta nude i poučnu priču o tradiciji, prolaznosti i, najvažnije, umeću naših starih da prežive u oskudnim vremenima.

Svaki detalj pažljivo je rađen (Foto: J. Gubelić)

Takvu jednu priču otkriva velelepno etno-zdanje porodice Kojić, na dvadesetak kilometara od Šapca, na putu za Koceljevu, u selu Posavotamnavski Belotić. Opština Vladimirci u svom srcu krije muzejsku i prirodnu oazu na imanju veličine 2 hektara, koje, u ime sećanja na slavnu srpsku vitešku prošlost, nosi naziv “Kneževi konaci”.

Svaki vajat muzej je za sebe (Foto: J. Gubelić)

Savo Kojić, po struci konobar, a po životnom opredeljenju ugostiteljski mag za pružanje zadovoljstva namernicima i prijateljima, ostvario je dečački san. Pre gotovo trideset godina, u prostoriji sa 4 stola osnovao je restoran “Kneževa večera” koji i danas uslužuje posetioce iz čitave zemlje i inostranstva. U tome su mu pomogli majstori svog zanata.

Idealno mesto za rekreaciju (Foto: J. Gubelić)

Nakon sankcija i ekonomske krize devedesetih i ugostiteljstvo počinje da se menja. Drugačiji su prioriteti, više se polaže na uživanje i estetiku, Savo je to na vreme shvatio.
“Bavio sam se ugostiteljstvom, bio sam konobar dugo godina. Ubrzo nakon sankcija počeo sam da ulažem u svoj objekat u Posavotamnavskom Belotiću” kaže Kojić i objašnjava kako je krenuo od nule: “Počeo sam sa starom kafanom koja je zbog autentičnosti prostora mamila goste da u njoj provedu prijatne trenutke. Na početku je ovaj objekat brojao skromna 4 stola, pa smo se širili u visinu – na krov tog malog objekta dozidali smo galeriju, dodali još nekoliko stolova, a ostalo je došlo postepeno”, seća se.

Staro je zanimljivije od novog (Foto: J. Gubelić)

Ljudi više ne žele samo da popiju piće, prezalogaje i odu, nego da provedu vreme u prijatnom ambijentu sa porodicom.
“Video sam da ljudi to vole, pogotovo Vojvođani. Oko 70% gostiju su nam Vojvođani. Gostiju ima iz cele Srbije, iz inostranstva. Ima dosta stranaca koji su u prolazu, i svi su zadovoljni. Hvale gostoprimstvo, hranu, ambijent, to sve ide jedno s drugim.”, ponosan je Savo.

Stari materijali mnogo su bolji izolatori (Foto: J. Gubelić)

Kada dođete iz urbane sredine, u prvi mah ostaćete zbunjeni pred kompleksom koji na svakom koraku odiše duhom starine. Na prostoru ovog raskošnog imanja autentične drvene građevine, stare i po dva veka, govore o ljudskoj visprenosti, snazi ruku, ekonomičnosti i briljantnosti uma zanatlija, koje su pravile sve do poslednjeg propratnog detalja.
“Sve te kuće, magaze nastajale su na jako nepristupačnim predelima. Neke su stare i po 180 godina, i svi materijali su skupljeni u blizini gde su građene. Ljudi su bili jako snalažljivi, koristili su materijale koji su im bili dostupni. Drvo se testerilo ručno, dovlačilo izdaleka, a ti prirodni materijali zaustavljaju hladnoću i žegu. Kuće su uglavnom donete sa Golije. One su imale svoje stanare, svoju dušu. Mi smo ih adaptirali i preuredili kako bi gosti imali više prostora unutra, a i spolja”.

Vajati stari i do dva veka (Foto: J. Gubelić)

Vajati su preuređeni, prozorska okna proširena, ali miris starih hrastovih i čamovih greda ostao je isti. Gotovo sve na njima i oko njih urađeno je ručno, uz puno truda. Ovde će Vam, sasvim sigurno, biti održan čas iz poznavanja naziva starih zanata, a spisak je podugačak.
“Zanati u malom – stolarski, kolarski, kovački zanat, mnogo stvari je urađeno ručno. Od lustera od kovanog gvožđa, koje su radili kovači, do masivnih stolica, klupa, stolova, komoda za koje su odgovorni stolari”, napominje vlasnik.

Vešte ruke zanatlija oživljavaju prethodne epohe i daju nešto novo (Foto: J. Gubelić)

Zahvaljujući ćeramidžijskom i ćerpidžijskom zanatu ovde je zastupljena cela Srbija – krovovi su od starog crepa, biber crepa, slame, trske, kamenih ploča sa grafitom, sve su to natkrovi karakteristični za različite periode građevinarstva.

Ćeramidžijski zanat – jedan od najstarijih (Foto: J. Gubelić)

Savo Kojić iz sela Dvorište, odakle je rodom, poneo je priču o Milošu Obiliću, koju je na svoj način pokušao da oživi u restoranu “Kneževa večera” i “Kneževim konacima”. Stvorio je muzejski kompleks koji sa postavkom starinskih alata i oruđa nudi, pored dela za prenoćište i rekreaciju, vrednu istorijsku retrospektivu. Voćnjaci, pašnjaci, drveni voz sa okretnicom na livadi, dva jezera za pecanje i opuštanje, bagremnjak za roštiljanje, sprave za igranje dece, sve to spada u ponudu ovog mesta.

Stolari, tvorci etno-sela (Foto: J. Gubelić)

Na ulazu stara kapija pokrivena naizgled dotrajalim crepom, na samom početku ove etno bajke, ukazuje na vreme i tradiciju. Za njom dolaze nezaobilazni detalji – izvezeni beli uštirkani stolnjaci, fenjeri, tikve, stari gvozdeni sudovi nad ognjištem, masivni drveni stolovi, klupe, komode, kalupi za lepinje, improvizovani bunari, dok vodenični čekrk simbolično pokreće voda.

Gruba obrada drveta čuva osećaj starine (Foto: J. Gubelić)

Tkačnica, pokrivena senom i slamom, niz čije se prozore pružaju kite cveća, podseća na još jedan zaboravljeni zanat. Kamena staza i pod konac uređen drvored vode do starinskih taljiga, koje su do pojave traktora, od drveta i gvožđa pravili seoski kolari.
Etno-imanje porodice Kojić krije čitav rekvizitarijum starinskih detalja, raritetnih predmeta koje su spretne ruke naših predaka pravile za puko preživljavanje, danas ih oživljavaju još poneki znalci u ovom poslu, a mi, njihovi savremeni potomci, gledamo iz perspektive turiste.

Iz serijala “Majstori zanata svog”. Projekat je sufinansiran iz budžeta opštine Vladimirci.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *