У име 75 година од смрти Јована Дучића, издавачка кућа Епархије шабачке “Глас цркве” по трећи пут издаје сабрана дела овог великог српског песника. Комплет од пет књига у луксузном издању, са око 2.500 страница садржи целокупно његово стваралаштво, укључујући и мање познате наслове. Петокњижје је изашло у тиражу од 1000 примерака, а поштоваоци Дучићевог дела могу га набавити по промотивној цени.
Главни уредник протођакон др Љубомир Ранковић истиче да ово, поновљено издање, садржи сва Дучићева дела – Моји сапутници, Благо цара Радована, Јутра са Леутара, Градови и химере, сабране песме, али и мало позната и штампана дела Гроф Сава Владиславић, Стаза поред пута, Верујем у бога и у Српство.
Сабрана дела Јована Дучића у издању Гласа цркве (Фото: приватна архива)
Гроф Сава Владиславић прича је о једном од најинтригантнијих личности српске историје, утицајном дипломати на двору цара Петра Великог и царице Катарине.
„То је дело на ком је Дучић радио 7 година, прича о његовом сроднику који је у Русији у 17. веку у животу Србије имао улогу као Мехмед Паша Соколовић. То је историографска књига изузетног значаја“, истиче и додаје да су се неке од поменутих наслова по први пут у сабраним делима нашле управо у издањима шабачке православне издавачке куће.
„У овом издању налази се и књига Стаза поред пута, коју смо ми 1987. издали, а која се никада до тада није појавила у његовим сабраним делима. Овде Дучић говори о краљу Петру, краљу Александру, Драгиши Васићу, Николи Пашићу, што дуго није била популарна тема па ни књига није била лако доступна“ каже Ранковић.
Петокјижје садржи и теже доступне наслове (Фото: приватна архива)
Још једно Дучићево дело, које је излазило вема ретко и у малим тиражима је „Верујем у бога и у Српство“. Реч је о песниковим успоменама, мислима у вези са његовим дипломатским радом, поглед на идеју југословенства током његовог боравка у Америци, непосредно пред смрт. Ови публицистички текстови из периода Другог светског рата могу се веома лако реактуелизовати и данас.
„Био је краљевски амбасадор у Мадриду, а када је рат избио тамо морао је да напусти Мадрид, одакле је отишао у Лисабон, а одатле у Америку и настанио се код рођака у Индијани, где је 1943. године умро. У тим последњим годинама свог живота до њега су стизале вести о страдању Српског народа, писао је чланке у америчком Србобрану, слао их по свету и то је књига „Верујем у бога и у Српство“.
Протођакон Љубомир Ранковић још једном подвлачи важност дела Јована Дучића за наш језик, културу и традицију: „Кроз његова дела се показала сва моћ нашег језика. Није важно о коме или чему је писао, важно је да је то радио са бриљантним умећем. У то име цитираћу нашег нобеловца Иву Андрића, који је посветом уз своје Приповетке – црвену књигу, рекао велику истину о Дучићевој вредности:
„Ваше дело је постало својина једног народа: вашим делом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке их далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола до љубави проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше речи и усклике. То је судбина великих песника.“
Ове године навршава се 70 година и од смрти Исидоре Секулић, првакиње српске књижевности, и у то име штампарија Гласа цркве припрема њена сабрана дела.
„Већ сада крећемо припрему истог тог формата у ком ће изаћи њена изабрана дела у којима ће се наћи Моји сапутници, Писма из Норвешке, Ђакон богородичине цркве, Кроника паланачког гробља, приповетке. Покушаћемо да то припремимо до краја године како бисмо обележили седам деценија од њене смрти, али ако не стигнемо, све ће бити спремно да изађе почетком наредне године”, поручује протођакон и подсећа наше суграђане да је наша знаменита књижевница боравила у Шапцу 1911. и 1912. године.
