Дистрикт
Занимљивости

Кафана која је делила и спајала Шабац у прошлости

Један од најлепших градских „углова“ прекопута Шабачког позоришта, до пре шездесет година изгледао је, у складу са веком трајања, потпуно другачије. Онижи трошни објекат, похабаног темеља, врата и прозора, познатији под именом кафане „Делиград“ представљао је улаз у „Рабаџијски шор“, данашњу Улицу Владе Јовановића, некада познат по рабаџијама, далекој претечи такси и теретних возила. Кафана је, како јој само име каже, „делила град“ на део до и од чувеног Рабаџилука.

Кафана Делиград срушена је 1957. године (Извор: Међуопштински историјски архив „Шабац“)

Леви угао Карађорђеве и улице Владе Јовановића, деценијама је препознатљивим чинила кафана Делиград. Ова стара шабачка кафана у свом имену чувала је сећање на славни бој Карађорђевих устаника, а била је власништво доктора Михаила Петровића, управника Кожновенеричне амбуланте шабачке болнице и учесника оба балканска и Првог светског рата.

Стамбена зграда на месту кафане ( Извор: Приче из Рабаџијског шора)

Рабаџијски шор никада није добио званично именовање, а улица коју је народ из навике тако звао почињала је управо од кафане Делиград и носила је назив „Артиљеријска“ све до 1923. године, када је преименована у Улицу Владе Јовановића. Општинска одлука о промени имена 17 улица у Шапцу објављена је на првој страни Шабачког гласника 8. марта 1923. године. До рушења 1957. године Делиград је неколико година коришћен за магацин и столарску радионицу Народног позоришта, а 1960. године на месту старе кафане подигнута је троспратна зграда са 15 двособних станова. Старији Шапчани се сећају да је на месту Делиграда, још док је калдрма опасавала овај крај, у приземљу ове зграде била продавница официрске одеће, конфекције и текстилне робе Трговинског предузећа „22. Децембар“ из Београда. С потребом ширења стамбеног простора у центру града почетком прошле деценије троспратној стамбеној згради дозидана су још два спрата, а након што се у поменутом локалу изменило неколико имена конфекцијских радњи, у њему се данас налази продавница спортске опреме.

Угао овако изгледа данас (Фото: Ј. Губелић)

Први власник кафане Делиград, шабачки доктор Михаило Петровић имао је велики иметак, а између осталог у свом поседу имао је хотел „Централ“, неколико плацева, златара, дућана, магаза, подрума, књижара. Са породицом је живео у спратној кући у Улици Владе Јовановића број 3, где му је била и ординација. Био је син имућног шабачког трговца Николе Петровића, који му је омогућио студије медицине у Грацу, након чега ће Михаило од 1905. године радити као лекар шабачке општине. Убрзо је, захваљујући заслугама према грађанству, одликован Орденом Светог Саве . На добробит народа, он је са доктором Андром Јовановићем отворио прву општинску амбуланту 1906. године. У балканским ратовима стекао је Сребрну медаљу за храброст и Орден Светог Саве IV степена, а као лекар VI пука Дринске дивизије прешао је Албанију. Са чином капетана и Златном медаљом за ревносну службу обавио је своју дужност у Првом светском рату. Касније је постао и поносни носилац Албанске споменице. Био је први управник дерматовенеролошке амбуланте Окружне болнице у Шапцу све до болести и преране смрти 1928. године. Велики део иметка тестаментом је завештао у добротворне сврхе. Његов огромни иметак, који се процењивао на тадашња два и по милиона динара, после Другог светског рата његовој деци представљао је већи проблем него корист.

Др Михаило Петровић, власник кафане Делиград (Извор: Приче из Рабаџијског шора)

Најстарији син доктора Михаила, Никола Петровић, мајор Југословенске армије и члан Катедре гађања живео је и радио у Сарајеву. Непосредно пре рушења кафане Делиград, он је у молби за продају свог дела објекта навео да га на тај чин приморава Уредба о контроли промета непокретности. У документацији из 1949. године, која се чува у Градском народном одбору у Шапцу, види се да је 1939. живео у Београду где га је Гестапо ухапсио и почетком 1942. интернирао у Норвешку, одакле се вратио 1945. Као разлоге за продају куће наводи још и оштећено здравље, тешке породичнe околности и жељу да се, из преко потребних разлога, реши „материјалне тешкоће“, односно кафане Делиград. Градски народни одбор у Шапцу није сматрао да се тражена продаја врши из нужде, па је молбу одбио. Никола је поднео жалбу Министарству комуналних послова, те продаја Делиграда одобрена тек 23. фебруара 1950. године.

Извор: Приче из Рабаџијског шора

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *