Distrikt
Društvo

Kad talenat nađe svoju stazu – Nemanja Cerovac od fudbalera do vrhunskog srednjeprugaša

Ponovo je briljirao! Ovoga puta u „Beogradu na pisti“. To svaki put, iznova i iznova dokazuje Nemanja Cerovac. Novo iskustvo u najbržoj uličnoj trci, s obzirom da se održava na idealno ravnoj podlozi poletno sletne staze aerodroma, samo je potvrda njegove snage i spretnosti.

Uvek među najboljima (Foto: privatna arhiva)

Atletski reprezentativac Nemanja Cerovac (27), sportsku kartijeru započeo je u Šapcu, za čiji atletski klub i danas nastupa, iako trči i za Crvenu Zvezdu. O njegovom izuzetnom talentu govori činjenica da je u osnovnoj školi kao fudbaler ispunio normu za Svetsko prvenstvo u atletici. Lični rekord u omiljenoj disciplini – 1500 metara mu je 3,46, ali se kao senior polako priprema za duže staze. Smatra da je za atletski uspeh presudna ljubav prema trčanju, što se ne postiže prenapornim treninzima, koji uglavnom završavaju teškim povredama i odustajanjem još u juniorskom periodu.
Njegov početak nije tipičan. Trenirao je fudbal od šeste godine, i nije ni pomišljao na atletiku sve dok nečije oštro oko nije prepoznalo njegov trkački talenat na školskom krosu.
„Na republičkom krosu osnovnih škola video me je trener evropskog prvaka i pozvao da dođem na kamp 15 najtalentovanijih atletičara Srbije. Tako sam počeo priču o atletici. Otišao sam na kamp na Zlatiboru, ali u međuvremenu nisam trenirao. Iako još uvek nisam zvanično bio atletičar, na četvrtoj trci za šabački klub kao fudbaler sam ispunio normu za svetsko prvenstvo u atletici, bez profesionalne vežbe, što je presudilo“, priča ovaj uspešni atletičar.

Šapčanin sigurnog koraka (Foto: privatna arhiva)

Trčao je za AŠK „Tempo“, a po završetku osnovne škole i prvih sportskih uspeha dobija ponudu da trenira za „Mladost“ Užice, pa se tamo seli i upisuje srednju školu, da bi 2012. upisao Fakultet fizičkog vaspitanja i sporta u Istočnom Sarajevu. Planira da se jednog dana bavi trenerskim poslom i podstiče decu da zavole „kraljicu sportova“, kao što je uticao i na svoju mlađu sestru Nađu, kojoj je uvek bio podrška, zahvaljujući čemu Šabac ima još jednu uspešnu atletičarku.
Prepoznatljivo je ime tri atletska kluba – AŠK „Tempo“, „Mladost“ Užice i Crvenu Zvezdu. „Na svakom kupu šampiona van zemlje trčao sam za Crvenu Zvezdu. Jednom prilikom sam osvojio dve zlatne medalje u dve discipline – na 800 i 1500 metara, u roku od pola sata. Doneo sam prvo mesto kupa šampiona Evrope. Sada trčim za AŠK „Tempo“, a za Zvezdu sva međunarodna takmičenja gde mogu da nastupam na dvojnoj registraciji“, objašnjava.
Dokazao se na mnogim velikim prvenstvima kao junior i mlađi senior – oborio je 6 državnih rekorda u klubu „Mladost“ Užice, u disciplinama od 800m do 10km, i bio deveti na svetu na takmičenju u Kanadi. Na izlaznom periodu iz juniorskog staža osvojio je drugu poziciju na Prvenstvu Evrope u Portugalu, a 2013. godine bio je treći na Evropskom prvenstvu, održanom u Beogradu. Sada mu predstoji etapno Prvenstvo države, kao priprema za Evropsko prvenstvo na stazi, nakon čega ga očekuje Svetsko dvoransko prvenstvo u martu 2019. godine.

Prvi na cilju na beogradskom aerodromu (Foto: privatna arhiva)

Njegov trkački staž obeležile su brojne povrede, koje su ga više puta odvajale od staze.
„Ova medalja iz Beograda 2013. mi je definitivno najdraža jer se niko nije nadao sem mene. Bio sam odsutan više od godinu dana, imao sam problema sa ahilovom tetivom, vratio sam se treninzima 4 meseca pre tog takmičenja i imao samo jednu trku pre tog Evropskog prvenstva nakon godinu i po dana, što je jako problematično za bilo kog profesionalog sportistu. Ali sva ta energija i činjenica da se trka odvijala kući, u Beogradu, me podigla i uspeo sam da zablistam taj dan kad je najbitnije“ seća se Nemanja dok govori o svom odnosu prema povredama: „Povrede su sastavni deo sporta. Svaku povredu vidim kao jedan stepenik na kom bi trebalo da se zadržim određeni period, kako bih krenuo dalje. Ako ih prebrodiš možeš da ideš dalje, a ako na prvoj prepreci staneš ne postoji način da uspeš uopšte“, kaže.
Za velika svetska i evropska takmičenja pripreme su rigorozne, i podrazumevaju strogi režim treninga i ishrane, kao i veoma važnu psihičku disciplinu: „Psihički i jeste najvažnije napraviti dobar sklop kada se krene na ta velika takmičenja. Jako je bitan dobar odnos ishrane, odmora, treninga i dobre psihičke pripreme, dovesti psihom do dobrog rezultata“, priča.

Medalje su njegov cilj (Foto: privatna arhiva)

Omiljene srednjeprugaške discipline su mu 1500 metara i 5 km, ali planira da se u narednom periodu orijentiše na duže staze: „Najviše volim 1500 metara. Čovek kako stari podiže disciplinu. Meni je još uvek nije svejedno da vrtim tolike krugove, nije da ne volim, ali nekada mi bude mrsko. Međutim, planiram da na jesen probam i svoj prvi polumaraton da istrčim. To do sada nisam nikada trčao, a, čini mi se, budućnost atletike su upravo duge pruge“.
Ocenjuje da su za uspeh srpski sportisti zaslužni sami, a da je stanje u atletici demotivišuće.
„Uspeh bilo kog sportiste u Srbiji je za nijansu vredniji od uspeha njihovih inostranih kolega, jer je to njegov sopstveni uspeh. Učestvovao sam na mnogim takmičenjima i upoznao mnogo vrhunskih sportista, njihovo je samo da razmišljaju kako da uzmu medalju i ostvare rezultat, ne razmišlja ni sa kime ide na kamp, sa kime će biti u grupi, da li će biti toplo ili hladno. Kod nas nema tog sistema i zbog toga nam atletika propada i sve je lošija. Srednje pruge nemamo od 84-te godine, kada je postavljen državni rekord za seniore, na 10 km je postavljen 70 i neke, i sve to jer nemamo odgovarajući sistem među trenerima. Iz neke sujete treneri nastoje da naprave što boljeg juniora, i to dete zamrzi atletiku jer ih pretreniraju u ranom periodu sa 15, 16 godina. I ja sam to prošao, meni su pukle obe tetive sa 17 godina, što je posledica jakog treninga. Tu je velika razlika između naših sportista i atletičara iz Evrope ili sveta. Amerika stvarno ima dobar sistem. Tamo sam proveo mesec i po dana pre dve godine i uverio se da je to ogromna razlika. Mi kasnimo 30, 40 godina za njihovim sistemom treninga, života i načina na koji usmeravaju svoje sportiste. Smatram da ćemo kada promenimo to imati mnogo bolje atletičare“, napominje Nemanja.

Grabi ka cilju (Foto: privatna arhiva)

Talenat se rađa, trčanje se voli, a dobar atletičar se postaje.
„Za atletiku je bitan talenat, ali je najvažnije da voliš trčanje. Mi volimo da trčimo, da se takmičimo i to je razlog iz kog se odlučimo za atletiku. Kad budem trener deca će do 15, 16 godine atletikom baviti kroz igru, bitnije je da su u sportu, da se upoznaju sa materijom, nije prioritet da kao junior trčiš jako dobro, pa da te kao seniora mrzi da trčiš jer ti je neko ubio volju. Zato smo došli u situaciju da nemamo medalje i naraštaje koji se bave atletikom“, kaže.
Između jakog starta i snažnog finiša, uvek se odlučuje za neumoljivi završetak trke.
„Uvek se čuvam za finiš. To je moja taktika. Ako je 1500 metara u pitanju gledam da se štedim do poslednjih 300, 400 metara, tu prestaje svako razmišljanje o taktici, svaki vrhunski atletičar se u finišu pretvara u životinju, dobija nadljudsku snagu, tu se svi isključujemo i javlja se samo želja za pobedom“.

Želja mu je da trči polumaraton (Foto: privatna arhiva)

Ako ste se pitali o čemu atletičar razmišlja dok prelazi kilometre, odgovor je jednostavan – misli samo na pobedu.
„Slabo razmišljam dok trčim i misli su mi usredsređene na dešavanja u trci, da li je neko izašao, promenio na prvih 500 metara, da li treba krenuti za njim, da li je pametnije ostati u drugoj grupi, i sve to se dešava u deliću sekunde. Svaki put je drugačiji izazov, pa su i misli drugačije, a sve su usmerene ka pobedi“.
Trčanje donekle ima veze i sa životnim principima, ambicijama, pa i karakterom trkača.
„Moj trener Miloš Mitrić, koji je izuzetan stručnjak, radio je u Americi, a pozvali su ga jer im je odgovarao njegov sportski CV, koji o njemu govori kao o disciplinovanom čoveku, što je ključ sportskog uspeha. To je i u mom slučaju. Kad nešto krenem, radim to na pravi način ili ne prihvatam. Sport me je naučio da tako idem kroz život, temeljno, usredsređen sam na takav životni stav“.
Neprestano hvali život, mir pronalazi u porodici, a emocije ostavlja za samu trku.
„Zadovoljan sam svime što sam postigao, Prezadovoljan sam prvenstveno životom koji mi je poslao sjajnu suprugu, a uskoro ću postati i otac. Mnogo sam vezan za porodicu u kojoj pronalazim mir. Sve radim na vreme, završio sam fakultet, osnovao porodicu, trčim i radim – bavim se prodajom automobila. Mozak mi je isključen, i to je jako bitna stvar. Ako se opteretite trkom može da bude kontraproduktivno jer taj emotivni stav koji treba da se ispolji u trci, čovek isprazni pre nego što uđe u nju. Onda je posledica takva da se ne možete dati 100 odsto u samoj trci. Ako nemaš želju za pobedom, trčiš prazan“, zaključuje mladi srpski reprezentativac.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *