Дистрикт
Култура

ДРАГОЉУБ ЈЕЛИЧИЋ – ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ УМЕСТО ИГРАЧАКА БАЦАО БОМБЕ

Слика српског дечака који пуца из пушке и баца бомбе у Првом светском рату, обишла је свет. Тај дечак био је Драгољуб Јеличић, родом из Шапца, који је, након смрти оца, са 10 година сам кренуо у Београд да се бори. На свом путу упознао је краља Петра лично, учествовао у најљућим биткама, био незменљив у извидницама непријатељске војске, бежао из болничког затвора, шест пута рањаван, заслужио три златна одликовања, чин најмлађег поднаредника и учесника Солунског фронта и Албанску споменицу, и све то у узрасту када родитељи још увек покривају своју децу пред спавање.

Драгољуб Јеличић на нишану (Фото: приватна архива)

Прича о дечаку који је више од свега желео да се бори за ослобођење своје отаџбине делује филмски нестварно, али како каже његов унук, Ђорђије Њуњић (28) из Никшића, управо медаље, споменица, фотографије, поједини списи и ратни дневници који су остали за њим, факти су који сведоче каква је он, тако мали, величина био. Ово неустрашиво и сналажљиво дете није само сањало снове о бољем и срећнијем сутра, него се као велики се за њих борило.
Драгољуб Јеличић био је син избеглица са Кордуна, који су пребегли у Шабац због аустроугарског терора над Србима. Отац Никола склониште од рата нашао је у граду на Сави, а Драгољуб је рођен у кући у Масариковој улици. Иако је практично растао на фронту, његова веза са овим градом била је јака и након одласка.
„Отац Никола бежећи од рата иде куд га ноге носе, и претпостављам да је први град на који је у бегу наишао био Шабац, ту се заљубио и остао. Драгољуб се родио из љубави Николе и Цвете Богдановић, у кући у Масариковој 45. Веза са Шапцем је до краја живота била његова велика породица, јер се мајка преудала и имала још деце, тако да се он често враћао у Шабац. Мислим да је његово цело учешће у рату заправо било са намером да сачува Шабац, као и остатак Србије. Иако је отишао као мали, наравно, емотивно је био везан за град у ком је рођен, како памте његове ћерке – моја мајка и тетке“, каже Ђорђије.

Спретан на митраљезу и са бомбама (Фото: приватна архива)

Иако је смрт оца био један од повода да крене у војску, најважнији разлог било је велико сиромаштво. Са десет година долази у Београд у потрази за бољим животом. По избијању Првог балканског рата, пријављује се у војску, али је због година одбијен. Прво време по доласку продавао је новине, кифле, а викендом радио на рингишпилу. У лутањима по граду среће регента Александра Карађорђевића, који га одводи на двор, где остаје до избијања рата 1914. године.
„Повод у рат није, како се пише, била смрт оца, мада и тај осветнички мотив био је добар за развој догађаја. Његова идеја била је да тако каже када је ступио у војску, јер није могао дечак доћи и рећи – Ја бих у борбу. Нашао је начин да се изјада како је остао без икога, а заправо су му сви, сем оца, били живи код куће. Ако знамо Србију тог времена, знамо и колико је сиромаштво било, те је у Београд дошао у потрази за нечим бољим. У тумарању тако мали, наишао је на краљев шпалир, и тад га је регент видео. У разговору га је позвао да буде питомац на његовом двору, да изучи школу, и остане у служби. Из ове перспективе то звучи помало романсирано, међутим, заиста је било тако“, прича.

У Масариковој 45 живели су Јеличићи (Фото: Ј. Губелић)

Живот Драгољуба Јеличића обележен је бекствима, као последица његовог слободарског духа. Живео је за борбу и ослобођење од окупаторске чизме, и није презао ни од чега како би дао свој допринос. Захваљујући ургенцији пријатеља напушта краљевски двор и бива примљен у одред мајора Воје Танкосића, који га је одликовао чак три пута.
„Његов пријатељ Саво Ћома ургирао је да га ипак приме. Ступа у одред чувеног мајора Воје Танкосића, човека који је направио одред који можемо сматрати за командосе у српској војсци. На свим могућим жариштима које је српска војска водила тај „Руднички одред“, како се у почетку звао, је учествовао. Мајор Танкосић је човек који је наоружао Гаврила Принципа и Младу Босну, па је његова глава била једна од траженијих са аустроугарске стране. Хоћу да кажем да је деда приступио пуку који му је одговарао, јер га је хранио, али и он је одговарао њима јер је био мали, и могао послужити за разне диверзије и извиђања, што се касније испоставило тачним“, објашњава Драгољубов унук.

Дечак који није страховао ни од чега (Фото: приватна архива)

Већ 1914, са својих 12 година добија први извиднички задатак, на ком је препливао Дунав и известио команду о положају непријатеља. Танкосић га тада по други пут доводи пред краља као најмлађег војника, где се краљ изненађује што је уопште жив и са собом га води у Ниш. Међутим, када види колико је дечакова жеља да се бори јака, пушта га у борбу. Учествовао је у одбрани Београда, борбама у Мачви, Јадру, у Јужној Србији. У једном париском локалу испод слике најмлађег српског ратника писало је „Син храброг народа који је умео да брани слободу, син јунака“.
Рањаван је шест пута, а чак и његове повреде имале су необичну сврху. Први пут озлеђен је на Мачковом камену док је замењивао погинулог митраљесца. Швајцарски лекар Арчибалд Рајс писао је да када је рањен у руку и када му је вађен куршум у нишкој болници није дао да га успавају него је све поднео без иједне речи. Затим у борби на Шушњару тешко је повређен и хитно пребачен у болницу. Међу рањеницима је открио аустријског шпијуна и за тај подвиг га истог дана награђују чином наредника. Нажалост, због рана није се могао повући са војском преко Албаније и пада у заробљеништво. Краљ оставља поузданог војника да глуми рањеника и чува малишана. У болничком затвору месецима тугује за саборцима који су стигли до Солуна. После неколико месеци проведених у болничком затвору, успешно бежи и са великом упорношћу стиже на Солунски фронт, да би учествовао у његовом пробијању. Тако је са непуних 14 година био најмлађи поднаредник и учесник Солунског фронта. „Акције које је имао са војском су заиста невероватне, филмске. Преспавао је ноћ буквално у реци да би се вратио у свој пук и обавестио о непријатељском нападу. Препознао је шпијуна међу ратним заробљеницима, ишао иза непријатељских линија у осматрање и извиђање. Мајор Танкосић га је лично одликовао звездама купљеним од својих пара, а ту су још Обилића медаља, Албанска споменица, а касније и Орден заслуга за народ. Дакле као што сам рекао користили су га тако малог, спретног за тешке и опасне задатке, а опет желео бих да истакнем одсуство страха код тако малог дечака“, поносан је Ђорђије Њуњић на свог деду.

Био је првак Народног позоришта у Никшићу (Фото: приватна архива)

Други светски рат Драгољуб Јеличић проводи делом у нацистичком логору, а други део у партизанској унифори. Радио је оно што је обављао најбоље и у претходном рату – тајне и поверљиве задатке, бомбашке нападе. О свему овоме Ђорђије Њуњић детаљно говори у књизи о свом славном деди, која ће ускоро угледати светло дана.
„У Другом светском рату био је такође диверзант, опет радећи неке позадинске послове, бомбашке нападе, кријумчарења, достављања оружја одредима и слично. Ово све објашњавам детаљно у књизи. Многи ће се зачудити да је прави пут бити четник, комита у Првом, а касније партизан у Другом светском рату, јер је нарочито данас побркано све то. Међутим мој закључак је да су се он и његови саборци само борили за слободу од било које врсте окупације, да им је то успело и да су нам ту слободу донели“,  закључује Никшићанин.
Након ратова, Драгољуб се посветио глуми, својој великој љубави. Био је добар глумац и одличан комичар, члан Удружења драмских уметника Београда.
„У Београду је основао хумористичку трупу Хумо Коми, којој је једно вријеме био и директор. Наступао је по београдским кафанама као стендап комичар. Управо тако, што је невероватно, пионир је у томе код нас. У интервјуу за ТВ Новости српски глумац, брат Николе Симића Славко говори како је глумца и глуму заволео тако што га је отац водио на ћевапе у кафану Мала Женева и тамо је упознао дебељушкастог смешног човека, који му је остао у сећању. То је био мој деда“, објашњава Ђорђије.

Унук Ђорђије ради на књизи о животу свог славног деде (Фото: приватна архива)

Професија га је водила по целој Југославији – Јагодина, Ријека, Осијек, Врање, Београд, Нови Сад и на крају Никшић. Несталан и авантуристичког духа трагао је за оним што га испуњава. У Осијеку се жени Вилмом, са којом је добио три кћерке. Никшић је Драгољубу дао оно што му је недостајалао – добродошлицу и поштовање. Овде је прославио 40 година глумачког рада, уз све похвале и овације. Умро је 1963. године, а сахрањен је на никшићком гробљу уз многобројне почасти.
Често се у јавности расправља о томе ко је био најмлађи учесник Првог светског рата, а у ствари је једино важно одакле тим дечацима храбрости и убеђења да уопште учествују у тако страшним догађајима. О томе и о неким историјским неправдама, као и институционалним недоследностима Драгољубов унук говориће у својој књизи, која ће омогућити да се још једном подсетимо дечака-хероја, рођеног Шапчанина, стармалог ратника, глумачког барда Никшића.
„Мој повод за књигу био је управо да сачувам не само његов имиџ као војника, ратника, иако је био дечак, што је свима најважније кад је његово име у питању, већ да сачувам његову причу и причу његових другова о томе шта су заправо урадили за све нас овде, на овом простору, ма како се звао или се сад зове тај простор. Разлог због којег то раније није нико чинио из породице, била је вера да те успомене чувају музеји, архиви, и остале институције“, каже он, разочаран чињеницом да су његовог деду, са сменом генерација, заборавили у Никшићу, где је оставио важан друштвено-културни траг, као и у родном Шапцу, где је једна улица носила његово име све док није преименована називом неких других ратних „Јарачких жртава“.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *