Дистрикт
Занимљивости

ДОК ЈЕ У ШАБАЧКОЈ ВАРОШИ 5 УЧИТЕЉА ДЕЦУ УЧИЛО, 370 ЗАНАТЛИЈА ЈЕ СТВАРАЛО

Шабац је у својој историји дужој од 5 векова по много чему био први одмах после Београда – по броју становника и трговини свакако, међутим, био је водећа српска варош и по занатској производњи. Као највеће градско насеље Западне Србије, имао је различите моменте друштвеног и економског развоја, обележених појавама једних, као и постепеним изумирањем старих и превазиђених заната. Тренд опадања и надолажења мајсторских професија смењивао се заједно са потребама града и његових житеља, а често је раслојавање градског и сеоског становништво утицало на ницање специфичних мануелних делатности.
И данас о великим мајсторима и познатим занатлијским породицама приповедају се приче, о њима сведоче и ретке, често затворене старе радње препознатљивих излога у разним деловима града, које још увек чувају дух некадашњих времена. За велики број послова којим су се наши преци прехрањивали нисмо ни чули или не знамо шта значе. Они, пак у етимологији свог имена крију порекло народа и култура у којима су настали, будући да је наш град, као и читава земља, одувек био на размеђи запада и истока.

Индустријализација заувек потиснула занатство (Извор: Народни музеј „Шабац“)

Још од робне размене на обалама реке, Заслон, пређашњи Шабац, убрајао се у насеље трговинско-занатског типа. Према турском попису 1548. године град је имао 141 муслиманску и 29 хришћанских кућа, углавном настањених на Баиру, а забележена су и нека основна занимања – трговци, чизмари, дунђери(градитељи), бербери, кројачи. Са доласком Аустријанаца након аустријско-турских ратова 1718. отпочиње и интензиван процес германизације и талас нових занимања. Повратком Турака 1739, Шабац поново добија изглед турске касабе, а истовремено расте број становништва, број трговаца и занатлија, сточара. Устаничка војска ослободила је град 1807. године и од тада долази до друштвеног преокрета у економском смислу.

Кројачки занат одувек један од најпопуларнијих (Извор: Народни музеј „Шабац“)

Научне студије, као и белешке Шапчана сведоче о занатлијском и трговачком слоју као основној структури становништва. У белешкама шабачког професора Љубе Павловића стоји да је Шабац надалеко перципиран као богат град, али да је то богатство долазило од физичког рада и активности грађана. „Град није био богат у нагомиланим имањима и новцу појединаца, већ је у њему у то доба било богатство рада, живота и кретања. Шапчанин је добро радио, богато живео и кретао се као прави буржоа.“
Оставио је изузетно вредне записе и о начину живота ондашњих занатлија и трговаца:
„Сваки занатлија био је мали индустријалац, који производи на велико, не машинама него људском снагом…Пре Првог светског рата шабачки трговци и занатлије су имали куће иза дућана, по двориштима која су понегде била калдрмисана, са пространим, богато намештеним становима, подесним за становање. На храну и пиће се обраћала нарочита пажња, није се смело штедети, али није се ни бацало. Велика пажња се обраћала и на одело. Жена и деца одевала су се увек по моди која је владала у то доба. Није се штедело на материјалу, а израда није смела бити рђавог квалитета…Квалификовани радници су били бројни, задовољни и расположени, имали су добре зараде, које су на време примали и умели их распоредити. Одевали су се, хранили и проводили као најбољи грађани.“

Шабачке модискиње доносиле светску моду у град (Извор: Народни музеј „Шабац“)

Развој занатства, поред трговине, утицао је на привредни раст ослобођене вароши. Тада је једна од најважнијих институција у граду био Трговински суд , који је, према Љуби Павловићу, бринуо о отварању трговачких и занатских радњи. Најразвијенији занати били су абаџијски, терзијски, ковачки, казанџијски, опанчарски, дрводељски, а поред поменутих важни су били лончарски, бојаџијски, сапунџијско-лицидерски, мутавџијски(ткачки), берберски. Једини модернији занат је обућарски.
Занатство је за време ратова потпадало у тешку кризу.
„Већина занатлија била је материјално упропашћена, остајала без локала, алата и материјала. На првој послератној конференцији шабачких занатлија, 10. децембра 1918. године, одлучено је да се упути захтев Министарству трговине и индустрије да им набави потребан алат и материјал, и то „у што скоријем времену“, и да се затражи интервенција Занатске коморе у Београду, ради демобилисања занатлија. Почетком 1919. године влада је одредила извесну суму новца у крунама и ставила је на располагање занатлијама као прву помоћ за набавку алата и материјала. До 14. марта 1920. године примило га је 218 шабачких занатлија, или око 90%. Зајам није могао радикално да побољша њихов положај, али им је омогућио да обнове радње, тако да се у току 1920. знатно повећао број занатлија.“

Град је имао велики број малих занатских радњи (Извор: Народни музеј „Шабац“)

Средином 19. века у Шапцу је основано неколико занатских еснафа – ковачки, опанчарски, абаџијски(кројач народних ношњи), терзијски(кројач грађанске ношње), трговачки, бакалски и кујуџинско-пушкарско-сајџијско-клонферски(лимарски) еснаф, али убрзо долази до раднички организованих покрета и пролетеризације дела занатлија. Према попису становништва 1884. године највећи број опанчара имали су Шабачки и Ваљевски округ, а треба узети у обзир да је опанак био најчешћи обувни предмет тог времена, па их је у осталим деловима земље било изразито мало јер је народ сам справљао себи обућу.
Занимљив је податак да је 1862. године у Шапцу било свега 3 учитеља, 2 учитељице, 3 професора, и по један инжењер, лекар и апотекар док на другој страни стоји 370 занатлија, највише терзија и чаругџија(опанчара), ковача, ћурчија и касапа, а међу њима има и папуџија, абаџија, туфекџија(пушкара), екмеџија(пекара), тишлера, шустера, колара, мумџија(свећара), бербера, бојаџија, пинтера, пескара, кујунџија.

Предузеће за производњу обуће „Цале“ (Извор: Међуопштински историјски архив)

Крајем 19. века Шабац је са 6000 становника, после Београда највећи град у Србији, не рачунајући Ниш ослобођен 1878. На листи заната 1890. године и даље је највише опанчара међу Шапчанима, чак 213, затим долазе ковачи, терзије, обућари.
На почетку 20. века многи занати доживљавају кризу јер се на тржишту јавља јефтинија роба. Узрок пропадања и затварања великог броја занатских радњи у Шапцу тридесетих година 20. века била је и светска економска криза, презадуженост, повећање фискалних оптерећења и конкуренција индустријске робе, нарочито коже, одеће и обуће. После ослобођења занатство је доживело крупне промене. Док једни занати пропадају, други се гранају и развијају. Поред приватних занатских радњи развијају се и нове занатске организације од којих су касније настајали погони индустријског карактера.

Занатске фирме запошљавале су велики број радника(Извор: Међуопштински историјски архив)

Седамдесетих година прошлог века Шабац је имао двадесетак занатских радњи друштвеног типа, које су запошљавале велики број у производњи – Предузеће за производњу обуће „Цале“, „Молерско-фарбарска задруга „Декор“, Столарско предузеће „Небојша Јерковић“, Опште занатско предузеће „23 октобар“, сервиси „Црвена застава“, и „Космај“, Кројачка задруга „1 мај“ и остале. Деценију касније било је преко 400 малих приватних радњи. У граду је било све више фотографа и електричара, расла је потреба за фризеркама, обућарима, кројачицама, машинбраварима, ћурчијама, аутолимарима, посластичарима. Развијају се занати који прате повећани животни стандард и савременији начин живота, а занати као, рецимо, опанчарски и воскарски лагано изумиру.
Осамдесетих година развија се услужно и производно занатство. У то време пословало је 40-так столарских радњи, њих прате фризерски салони и кројачнице женске и мушке обуће, затим објекти машинбраварских услуга. Истовремено, све мања је потреба за воскарима, галванизерима, котларима, корпарима, ливцима, пушкарима, поправљачима хармоника. Занимљиво је да се на селу одржао велики број заната који у граду нису више постојали – колари, црепари, млинари, воденичари, кречари, ћурчије, вуновлачари.

Извор:Из списа „О Ваљеву и Шапцу“, Љуба Павловић
Шабац у прошлости, књига 4, Павле М. Јосић
Економске функције Шапца и њихов утицај на кретање и структуру становништва, Миодраг Ковачевић

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *