Drugi svetski rat svom svojom žestinom obrušio se i na ove prostore, i već u prvoj ratnoj godini Šabac strahovito strada. Septembra 1941. godine Nemci brutalno proteruju oko 5.000 Šapčana u sremačko selo Jarak, gde su bili smešteni u improvizovanom logoru. Sa tog Krvavog marša, kako je kasnije nazvan, mnogi se nikad nisu vratili kući. Tokom rata u Šapcu je postojao koncentracioni logor kroz koji je za četiri ratne godine prošlo oko 25.000 građana. Ukupne žrtve koje je ovaj grad dao tokom Drugog svetskog rata iznose oko 7.000 ljudi. Sloboda je konačno stigla 23. oktobra 1944. godine.
Partizansko groblje u Šapcu (Foto: J. Gubelić)
Taj dan u Dnevniku prote Gliše Babovića opisan je detaljno. Prenosimo ga u celini.
23. X ponedeljak
“Noćas su neprestano preletali avioni sve do dana. Po tome se znalo da je negde blizu njihova baza i cilj. A jutros čujemo da je osvojen Zemun i da se saveznički avioni spuštaju na aerodrom zemunski.
Od jutros se po Nemcima videlo da im je ovo poslednji dan u Šapcu. Izvlačili su iz magacina svoju robu. Rušili su razna postrojenja u fabrici „Zorka“, železničkoj stanici, klanici, pošti, mlinu, pokvarili telefonsku i telegrafsku vezu i u centrali električna postrojenja. Ali su u centrali, kažu, prevareni od šefa Gajića, i on ih je uputio na neki stari motor, a novi ostao nepovređen, pa je uveče opet bilo svetla.
Kada su sve učinili što su hteli, oko podne je i poslednji nemački vojnik napustio Šabac i pred jedan sat, bacili su u vazduh savski most. Kad je ta poslednja detonacija odjeknula – Šabac je bio slobodan! Nikada više Nemci neće kao oružana vojska doći ovamo. Svi su odahnuli dušom, što se tako završi oslobođenje grada, a nisu bile nikakve borbe za koje su se Nemci spremali i toliko utvrđivali grad i toliko mučili ljude tim radovima.
Spomenik palim brocima (Foto: J. Gubelić)
Po podne su počele manifestacije kroz grad. Prvi je projurio vatrogasni tenk načičkan zastavama (isto toliko velikim kao zimus kad su nosile badnjake, ali onda je bila srpska, no glavno da su ljudi isti). Zatim je prošla povorka kroz grad. Napred su išle velike slike: Staljinova i Titova. U povorci je bilo možda 3-4 stotine duša, najviše dece, ženskih.
Po gradu se vrzma svet ovamo-onamo, ali pesme ni veselja nema. Iako su svi odahnuli dušom, što su mrske Švabe otišle, opet nema velike radosti u narodu, jer ne zna šta mu oslobodilačka vojska donosi, pošto su protiv nje mnogo pisale novine za vreme okupacije.
Pred veče su držani govori sa balkona Krsmanovića palate novoj slobodi i poretku koji nam dolazi. Pojaviše se mnoge ličnosti kao simpatizeri komunizma koji su do sada bili u mišijoj rupi.
Čas slobodnog kretanja ostao je opet do šest časova. Centar pun naroda. Niotkuda vojska nije u Šabac došla, nego se iz okolnih sela skupilo nekoliko zaostalih partizana i ušli u grad, a sa njima i neki potpukovnik Aca Tomić, koji je stanovao u Pocerskom Pričinoviću.
Do mraka su po gradu vršili dužnost naši zaostali žandarmi”, navodi se u Dnevniku Gliše Babovića.
Izvor: Dnevnik prote Gliše Babovića
