Дистрикт
Друштво

Боркина и Дејанова цветна бајка

Када су Борка и Дејан саопштили рођацима да се из куће од 100 квадрата у центру Шапца селе у Кленак у пет пута мањи собичак, сви су били у неверици.  Тада су имали само добру идеју и много воље. Данас су сигурни  да су направили прави потез.

Борка ради вечи део посла око цвећа (Фото: Ј. Губелић)

Хиљаде хризантема, мушкатли и каранфила, бегонија, кадифа, петунија, салвија, газанија и мушкатли привлачи пролазнике макар да завире у двориште Андрића у Кленку. На други поглед већина одлучује и да пазари и тако у свом дому направи мали рај за уживање, налик овом тик уз магистрални пут Шабац-Београд. Баш то су пожелели  Борка и Дејан Андрић из Шапца пре 16 година, а данас у том рају уживају са своје три кћерке. Сви су укључени у производњу цвећа. Све што произведу у пластеницима иза куће, продају у свом дворишту.

Дејан је задужен за продају (Фото: Ј. Губелић)

Те 2002. године почели су са 4.000, а данас годишње произведу 100.000 садница баштенског, балконског и сезонског цвећа. Међутим, пре 16 година, када су одлучили да напусте живот у граду, цвећарство је било само добра идеја.
„Ја сам у то време имала три бутика – у Шапцу, Владимирцима и Богатићу. Рођена сам у граду и у башту пре тога никада нисам ушла. Међутим, због брзог живота, породица никада није била на окупу. Супруг је радио као аутомеханичар, ја водила радње а деца су била мала. Ја сам један дана решила да почнемо да гајимо цвеће и тако сви будемо заједно“, прича Борка.

Годишње произведу 100.000 цветова (Фото: Ј. Губелић)

Напустили су град и дошли у оближње село Кленак. У једном собичку су живели, а у башти су подигли пластеник и засадили цвеће.
„Тај пластеник је имао 40 квадрата. Ми о цвећу нисмо ништа знали, осим што сам ја волела цвеће. Тад није било интернета, па нисмо имали шансу да сазнамо како се гаји и негује цвеће. Почели смо да купујемо књиге и да се распитујемо. Међутим, кад си на почетку, нико неће да ти каже како се то ради. И овде је конкуренција као и у сваком другом послу. Сећам се да смо читали али уопште нисмо разумели стручне термине“, присећа се Борка.

Све продају у свом дворишту (Фото: Ј. Губелић)

Са првом производњом доживели су неуспех али то их није обесхрабрило. Пикирали би нове семенке које би касније убацивали у чаше од јогурта, затим веће посуде, па све до саксија које су ишле за продају. Пластеник су грејали уз помоћ пећи бубњара, а биљке заливали ручно. Данас имају парно грејање у пластеницима, систем кап по кап и цвеће ком се диве и купци и конкуренција.
„Потребно је много више стрпљења, рада, енергије и улагања него у друге гране пољопривреде. Међутим то се на крају исплати.  Посао се једноставно развијао. Нама се свидело, а изгледа и цвећу са нама. Све ово што видите, ми и не примећујемо. Људи дођу и диве се. Нама је то потпуно нормално. Цвеће је саставни део наших живота“, каже Борка која је задужена за већи део посла.

Улаз у цветни рај (Фото: Ј. Губелић)

Све што произведу, продају у свом дворишту. За тај део посла задужен је супруг Дејан. Он обезбеђује дрва за грејање пластеника, доноси прехрану и брине се око заливног система, док Борка пикира и орезује цвеће. Биљке траже воду, прехрану и негу. Понекад и више од тога.
„Зими ложимо на свака два сата. То је као да имаш бебу. Нема одмора у току године. На море идемо на смену. Имамо три жене које помажу а укључене су и наше три кћерке. Једноставно, то је живо биће и не може ни дан да се остави без хране и воде. Ту је и орезивање и све што траже биљке. Овде нема ништа без искуства. Тек кад пропадне, ја схватим шта се десило и више не понављам грешку“, објашњава Борка.

Цвеће тражи љубав и негу (Фото: Ј. Губелић)

Осим новца, предуслов за успех је љубав.
„Ујутру им пустимо музику. То даје позитивну атмосферу. Сигурна сам да оне све осећају и да им се не може прићи без љубави. Ја када нисам расположена, у расадник и не улазим“, каже Борка.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима