Distrikt
Društvo

Albanke se rado udaju za srpske momke

Srbi koji su pre nekoliko vekova došli sa obale Skadarskog jezera i naselili se u Podgorini, svom novom mestu u današnjoj Opštini Osečina, po uzoru na prapostojbinu dali su ime Skadar, gde su podigli i pravoslavnu crkvu brvnaru jedinstvenu po svojoj lepoti  i skladu. A da na ovim prostorima ljudske sudbine kroji istorijski reciprocitet, dokaz je Sudbija Toljulji iz Tirane, udata upravo za momka podgorinskog Skadra. Ona je samo jedna od mnogih Albanki koje udajom sprečavaju da se srpska seoska domaćinstva u ovoj oblasti ugase. Zahvaljujući njima, veliki broj neženja se smanjuje.

Srbi su iz Skadra na Bojani došli u brdovitu Podgorinu (Foto: J. Gubelić)

“Sam naziv sela Skadar je nastao sa doseljenicima koji su došli iz Skadra, iz Albanije. Oni su bili stanovnici mesta tada, i oni su finansirali izgradnju crkve”, kaže Milan Petrović iz Muzeja Osečina.
Ta veza ni do danas nije pokidana, pa u se u ovaj kraj Albanke rado udaju. U Osečini je veliki broj neženja koji polako ulaze i u šestu deceniju. A potrebno je održavati domaćinstva do kojih se često, zbog zabačenosti, ne može doći autom, već zaprežnim kolima. Mlade devojke, kojih je bilo, napustile su rodno mesto i u potrazi za lagodnijim životom otišle u grad. Otud toliki broj neženjenih momaka od 18 pa do 60 godina. Oni nisu u situaciji da mare za veru i suprotstavljene državne interese, pa mlade dovode iz susedne države. Sudbina je Sudbiju Toljulji u Skadar dovela čak iz Tirane.

Sudbija je zadovoljna u svom novom domu (Foto: J. Gubelić)

U situacijama kada se uzimaju dvoje iz udaljenih krajeva, uglavnom stvar rešava provodadžija. Tako je i Sudbija, na preporuku, prvo videla mladoženju, kuću i imanje, pa se tek onda odlučila za udaju.
“Prvo sam kuću videla, nisam došla samo da imam muža na kratko, pa da pobegnem. Nego sam videla njega, kuću, njegove roditelje i sve šta ima. Onda sam se udala za njega. I moji su rekli da može, samo ako nije neki da bude dva dana sa mnom pa da me ostavi, nego da živim život s njim”, priča Sudbija, kojoj srpski sve bolje ide.
Za razliku od naših devojaka koje na sve načine iz svojih sela odlaze u velike gradove, Sudbija je napustila najveći albanski grada, prestonicu države, i brzo se navikla na brdovitu Podgorinu. Od rodnog mesta bitniji joj je skladan život sa svojim saputnikom.
“Pa sviđa mi se. Ne baš kao moje mesto tamo, ali dobro, šta ćemo sad”, iskrena je mlada Albanka.

U Skadru ima mnogo njenih zemljakinja (Foto: J. Gubelić)

Sudbija nije usamljena, jer ovde mlade iz Albanije nisu retkost. Nasmejana prihvata izazove koje joj život nameće i ne buni se. Važni su joj ljubav i spokoj kako bi bila zadovoljna. Slično je i sa njenim zemljakinjama.
“Nisam samo ja, znate koliko nas ima, sve smo se udale ovde. Drugačiji je život, sviđa nam se. Zaljubila sam se u Rada”, stidljivo priznaje Sudbija.
U Tirani je radila u pekari, a ovde živi od poljoprivrede. U Simićima je pronašla svoju sreću.
“Svekrvu zovem mama, a ona mene Suzana”, kaže kroz smeh ova skromna devojka. Možda ovo selo nije nalik čuvenom Skadru na Bojani, ali ta reč ovde je jedina veza sa zemljom gde je rođena.

Sudbija je srećna u kući Simića (Foto: J. Gubelić)

Po ugledu na Skadar kod reke Bojane, koji je oduvek bio multietničko mesto i centar važnih istorijskih zbivanja, i ovo malo seoce na obroncima Podgorine, sudeći po prethodno ispričanoj priči, čuva neobične ljudske storije i barem dve vere koje se susreću u skromnom, ali jedinstvenom hrišćanskom hramu, napravljenom početkom 18. veka.
Crkva posvećena Vaznesenju Gospodnjem u selu Skadar kod Pecke jeste jedna od najskladnijih i najočuvanijih crkava brvnara u Srbiji. Crkva koju su podigli  doseljenici iz okoline Skadra u Albaniji, danas je pod zaštitom spomenika kulture iz Valjeva kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

Crkvu su sagradili početkom 18. veka (Foto: J. Gubelić)

Sagrađena od brvana, najdostupnijeg materijala te 1720. kada je prema izvorima podignuta, smeštena je u sebi bliskom okruženju I neprestupačnom predelu da bi je graditelji sačuvali od rušenja. Krasi je drveni zvonik, tik uz hram, dekorisani stubovi i izrezbarena vrata sa zapadne strane.

Srbi su se iz Skadra na Bojani selili u ove prostore (Foto: J. Gubelić)

“Ona ima specifičnih šest ukrasnih stubova na samom ulazu, zapadna vrata su u sjajnom duborezu. Takođe, od relikvija u crkvi postoji ikona Svetog Georgija koji ubija aždaju, rad Petra Nikolajevića Molera, a takođe I ikona Presvete Bogorodice I liveno kandilo od bronze iz tih starijih vremena”, kaže Svetozar Gaćić, direktor TO “Podgorina”

Svaki detalj pažljivo rađen (Foto: J. Gubelić)

Turci su je vise puta spaljivali, ali su je meštani prilozima uvek obnavljali. Od turskih razaranja sačuvano je nekoliko starih relikvija, kao i uramljen vez meštanke koja donira novac uz pomen supruga nastradalog u šumi. Zidali su je meštani Skadra, pa je po njoj i selo dobilo naziv.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta opštine Osečina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Comments

  1. Iz Tirane došla u selo koje se gasi?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *