Дистрикт
Друштво

Албанке се радо удају за српске момке

Срби који су пре неколико векова дошли са обале Скадарског језера и населили се у Подгорини, свом новом месту у данашњој Општини Осечина, по узору на прапостојбину дали су име Скадар, где су подигли и православну цркву брвнару јединствену по својој лепоти  и складу. А да на овим просторима људске судбине кроји историјски реципроцитет, доказ је Судбија Тољуљи из Тиране, удата управо за момка подгоринског Скадра. Она је само једна од многих Албанки које удајом спречавају да се српска сеоска домаћинства у овој области угасе. Захваљујући њима, велики број нежења се смањује.

Срби су из Скадра на Бојани дошли у брдовиту Подгорину (Фото: Ј. Губелић)

“Сам назив села Скадар је настао са досељеницима који су дошли из Скадра, из Албаније. Они су били становници места тада, и они су финансирали изградњу цркве”, каже Милан Петровић из Музеја Осечина.
Та веза ни до данас није покидана, па у се у овај крај Албанке радо удају. У Осечини је велики број нежења који полако улазе и у шесту деценију. А потребно је одржавати домаћинства до којих се често, због забачености, не може доћи аутом, већ запрежним колима. Младе девојке, којих је било, напустиле су родно место и у потрази за лагоднијим животом отишле у град. Отуд толики број нежењених момака од 18 па до 60 година. Они нису у ситуацији да маре за веру и супротстављене државне интересе, па младе доводе из суседне државе. Судбина је Судбију Тољуљи у Скадар довела чак из Тиране.

Судбија је задовољна у свом новом дому (Фото: Ј. Губелић)

У ситуацијама када се узимају двоје из удаљених крајева, углавном ствар решава проводаџија. Тако је и Судбија, на препоруку, прво видела младожењу, кућу и имање, па се тек онда одлучила за удају.
“Прво сам кућу видела, нисам дошла само да имам мужа на кратко, па да побегнем. Него сам видела њега, кућу, његове родитеље и све шта има. Онда сам се удала за њега. И моји су рекли да може, само ако није неки да буде два дана са мном па да ме остави, него да живим живот с њим”, прича Судбија, којој српски све боље иде.
За разлику од наших девојака које на све начине из својих села одлазе у велике градове, Судбија је напустила највећи албански града, престоницу државе, и брзо се навикла на брдовиту Подгорину. Од родног места битнији јој је складан живот са својим сапутником.
“Па свиђа ми се. Не баш као моје место тамо, али добро, шта ћемо сад”, искрена је млада Албанка.

У Скадру има много њених земљакиња (Фото: Ј. Губелић)

Судбија није усамљена, јер овде младе из Албаније нису реткост. Насмејана прихвата изазове које јој живот намеће и не буни се. Важни су јој љубав и спокој како би била задовољна. Слично је и са њеним земљакињама.
“Нисам само ја, знате колико нас има, све смо се удале овде. Другачији је живот, свиђа нам се. Заљубила сам се у Рада”, стидљиво признаје Судбија.
У Тирани је радила у пекари, а овде живи од пољопривреде. У Симићима је пронашла своју срећу.
“Свекрву зовем мама, а она мене Сузана”, каже кроз смех ова скромна девојка. Можда ово село није налик чувеном Скадру на Бојани, али та реч овде је једина веза са земљом где је рођена.

Судбија је срећна у кући Симића (Фото: Ј. Губелић)

По угледу на Скадар код реке Бојане, који је одувек био мултиетничко место и центар важних историјских збивања, и ово мало сеоце на обронцима Подгорине, судећи по претходно испричаној причи, чува необичне људске сторије и барем две вере које се сусрећу у скромном, али јединственом хришћанском храму, направљеном почетком 18. века.
Црква посвећена Вазнесењу Господњем у селу Скадар код Пецке јесте једна од најскладнијих и најочуванијих цркава брвнара у Србији. Црква коју су подигли  досељеници из околине Скадра у Албанији, данас је под заштитом споменика културе из Ваљева као непокретно културно добро од великог значаја.

Цркву су саградили почетком 18. века (Фото: Ј. Губелић)

Саграђена од брвана, најдоступнијег материјала те 1720. када је према изворима подигнута, смештена је у себи блиском окружењу И непреступачном пределу да би је градитељи сачували од рушења. Краси је дрвени звоник, тик уз храм, декорисани стубови и изрезбарена врата са западне стране.

Срби су се из Скадра на Бојани селили у ове просторе (Фото: Ј. Губелић)

“Она има специфичних шест украсних стубова на самом улазу, западна врата су у сјајном дуборезу. Такође, од реликвија у цркви постоји икона Светог Георгија који убија аждају, рад Петра Николајевића Молера, а такође И икона Пресвете Богородице И ливено кандило од бронзе из тих старијих времена”, каже Светозар Гаћић, директор ТО “Подгорина”

Сваки детаљ пажљиво рађен (Фото: Ј. Губелић)

Турци су је више пута спаљивали, али су је мештани прилозима увек обнављали. Од турских разарања сачувано је неколико старих реликвија, као и урамљен вез мештанке која донира новац уз помен супруга настрадалог у шуми. Зидали су је мештани Скадра, па је по њој и село добило назив.

Текст је настао у оквиру пројекта који је суфинансиран из буџета општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Comments

  1. Из Тиране дошла у село које се гаси?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *